• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Вести Радован цедио суву дреновину Tрибунала
Радован цедио суву дреновину Tрибунала Штампа Ел. пошта
Написао Факти   
петак, 17 фебруар 2012 00:00
13:45 16.02.2012. | Факти | Марија М. Зарић

МОМИР НИКОЛИЋ - У ВРЕМЕ ДОГАЂАЈА У СРЕБРЕНИЦИ ОФИЦИР ЗА БЕЗБЕДНОСТ
БРАТУНАЧКЕ БРИГАДЕ ВРС - НИЈЕ СЛУЧАЈНО ОМИЉЕНИ ХАШКИ СВЕДОК


* КАРАЏИЋ: Морали сте да запазите да је 28. дивизија, односно оперативна група муслимана, појачала од 15. јуна 1995. па даље, своје борбене активности у зони Сребренице. И овде смо видели документе у којима они кажу да то раде, ради помоћи Сарајеву...
* НИКОЛИЋ: Могу да вам кажем да сам интезивно и редовно вршио процену 28. дивизије и имао сам доста поуздане податке о њиховим намерама. Не могу свега да се сетим, али знам да их је било у том периоду

* КАРАЏИЋ: Али, ваљда не спорите да је ово муслимански документ! (Особљу трибунала) Покажите последњу страну да где се види потпис и печат
* НИКОЛИЋ: Не знам о коме се ради. Први пут видим и документ и потпис, и о томе не знам ништа. А да ли је муслимански? Печат би асоцирао на то, али ја не бих дао себи за право да оценим да ли је меродаван или не. То није питање за мене

ПРВИ официр Војске РС који је пред Хашким трибуналом признао кривицу за злочине против човечности у Сребреници, Момир Николић, два дан је сведочио у процесу против Радована Караџића, убеђујући веће да су убиства у тој енклави била део ратног плана генерала Ратка Младића и његовог официра за безбедност Љубише Беаре.

Педесетшестогодишњи Николић, у време догађаја у Сребреници официр за безбедност Братуначке бригаде ВРС, 2003. г. је још пред Трибуналом признао кривицу за прогон муслимана из Сребренице, за шта је првостепено осуђен на 26, а после одлуке жалбеног већа, на 20 година затвора. Од тада је један од омиљенијих сведока тужилаштва, са више појављивања у процесима против некадашњих колега, официра ВРС оптужених за геноцид и друге злочине над сребреничким муслиманима.

На суђењу Караџићу, скоро улизички, веома сконцентрисан да не упадне ни у једну замку недоследности приликом унакрсног испитивања од стране оптуженог, Николић је објашњавао пред судећим већем О-гон Квона како су му у јулу 1995, два дана по освајању Сребренице, командант Војске РС Ратко Младић и његов безбедносни официр Љубиша Беара најавили да ће муслимани из енклаве бити побијени. У дводневном сведочењу Николић је тврдио да су сви муслимански мушкарци које је та војска заробила у Сребреници и околини “13. јула били пребачени у Братунац, а сутрадан на територију зворничке општине где су били погубљени. 

Медијски најзапаженија изјава из његовог најновијег исказа је опис како му је генерал Младић 13. јула 1995. наводно наговестио убиство Сребреничана, након што је обишао групу муслиманских заробљеника у Коњевић Пољу.

- Рекао им је да се не брину, да им нико неће ништа и да ће бити пребачени где желе. Кад је кренуо ка ауту, упитао сам га шта ће бити стварно бити са заробљенима. Ништа ми није рекао, погледао ме је и начинио гест руком - рекао је сведок, понављајући пред судијама Младићев покрет руком, с лева на десно, испружених прстију с дланом надоле, из чега је извукао закључак да ће заробљени бити убијени.

Исте вечери у Братунцу, то му је, наводно, потврдио и пуковник Беара, уз наредбу да оде у команду Зворничке бригаде и Драгу Николићу, начелнику за безбедност, пренесе да ће заробљени муслимани бити тамо пребачени. Сведок је још једном јавно зажалио што је учествовао у “стравичном злочину” у Сребреници, истакавши своју додатну одговорност јер је већини убијених био професор.

Преузевши унакрсно испитивање, први председник Републике Српске имао је проблема са исказима овог сведока са дебелим искуством и дугим стажом у Хагу. Сведок је до те мере био непоколебљив, да није дозвољавао ни у назнакама могућност да се прикаже како је српска страна способна да учинили ишта што би иоле могло да се представи као „хумани“ акт. Међутим, није целокупно испитивање било узалудно, јер је отпужени, од Николића, додуше једва, успео да извуче потврду да су муслимани интезивирали  терористичке акције током јула 1995. године.

- Имао сам информације општег карактера. И желим само да вам кажем да о том питањима не знам ништа, и не желим о њима да сведочим – био је први одговор сведока на ову тему. 

Морали сте да запазите да је 28. дивизија, односно оперативна група муслимана, појачала од 15. јуна 1995. па даље, своје борбене активности у зони Сребренице. И овде смо видели документе у којима они кажу да то раде, ради помоћи Сарајеву – ипак му није попустио Караџић.

- Могу да вам кажем да сам интезивно и редовно вршио процену 28. дивизије и имао сам доста поуздане податке о њиховим намерама. Не могу свега да се сетим, али знам да их је било у том периоду.

Ако се ослонимо на ваше познавање њихових намера, да ли је тачно да су желели да прошире тзв. „слободну зону“ како би се повезали са Тузлом и избацили српску војску из Подриња?

- Увек сам настојао да дефинишем њихов крајњи циљ, преко обавештајних података о комуникацији Насера Орића са официрима из Тузле. На основу укупних обавештајних информација са којима сам располагао, направио сам процену коју сам проследио команди Дринског корпуса у којој сам навео да су намере 28. Дивизије да у погодном периоду, заједно са јединицом из Жепе изађу на линију Жепе-Хан Пјесак-Бјеловац- Кладањ–Црни врх- Тузла и са те позиције изведу борбена дејства, како би Подриње очистили од српских снага.

Најбољи пример начина на који се одвијао сваки даљи дијалог Караџић – Николић, у судници, био је тренутак у коме оптужени, покушавши да пред већем оповргне наводе тужилаштва да је руководство Спрске из политичких и војних разлога ускраћивало храну људима унутар енклаве, предочио сведоку одобрења, печатиране и потписане документе Координационог тела за хуманитарну помоћ, о преласку хуманитарног конвоја пут Сребренице (са спецификацијом где је шта одобрено) на шта овај није попустио ни за јоту, одбивши да призна да бар, упркос и доказима, постоји шанса да је помоћ и прошла до муслимана у енклави, као што је евидентирано. Суштина његовог одговора, парафразирано, свела би се на врло неодређену негацију: „То што постоји документ о томе, не значи да је тако било“.

Да ли је тачно да су током јула месеца, сви побројани конвоји прошли? Да ли сте их ви спречили? – видно изиритиран упитао је Караџић.

- Ја могу да кажем само оно што се догађало. Овако раздвојене дозволе, како сте их ви презентовали, ја у мојој бригади нисам добијао на такав начин. У моју братуначку бригаду је долазила дозвола, у којој је писало којем је конвоју дозвољен и када улазак, колико камиона и такстативно је набројан садржај. Када добијемо одобрење, ми се понашамо у складу онога што нам је наређено. Одобрење је било обавезујуће, осим у случајевима када добијемо усмено наређење да нешто детаљније прегледамо или да кажемо - сачекајте постоје разлози зашто не можете да уђете.

Овде видимо печатирано одобрење. Да ли је неко спречио да конвој уђе, или је све што је одобрено ушло?! – узвикнуо је Караџић, непосредно пре него што га је веће упозорило да мора да „приоритизује питања” и да се бави кључним стварима.

Већ помало изиритиран због бескорисних одговора сведока, оптужени је прешао на нову тему, упитавши Николића да ли се слаже да су са територије енклаве, 4. и 7. јула ’95, из Сребренице излазиле повеће муслиманске групе, у извиђање и терористичке акције против српског становништва. Неке, су чак и означавале места на које су планирали да се извуку касније, 11. и 12.

- Не, не знам за изласке нити 4. нити 7. јула. Први пут чујем информацију тог типа за та два датума.

Погледајте, молим вас, извештај за команду 283. лаке бригаде, о томе где су све били и шта су све радили муслимани 4. јула... Задатак групе је био да обезбеди путну комуникацију... Убили су неке људе у транспортеру... – читао је на прескок Караџић извештај АБиХ о активностима муслиманских војника у подручју енклаве, што је навело „покајника“ да по ко зна који пут пред инкриминишућим документима на штету муслиманске стране, замуцкује и убеђује веће како не би он требало да их коментарише.

- Ви сте ми рекли доста информација и док их не погледам како треба, мислим да не би требало да их коментаришем. Ја не знам стварно ништа о томе. Конкретно, нисам никада чуо за те активности, поготово 7. јула. Не могу да коментаришем ништа.

Хвала! – нервозно је прекинуо сведоково муцање оптужени и наставио са предочавањем документације: А да ли сте чули за Мишеву воденицу и да ли знате да су код ње тада направили заседу и убили неке наше људе.

- Ту се ради о полицајцима. Чуо сам за тај инцидент, али не и да се ондосио на тај датум. Ја то не могу да повежем са извештајем који ви мени показујете – као навијен, одговарао је сведок.

- Ако у документу стоји да су неки мулсимански војници напали и убили неког, ја не видим у чему је релевантност тога – тужилац је прискочио у помоћ прилично узнемиреном сведоку.

Ово је 4. јули, а не 7. Описује муслиманску акцију непосредно пред нашу. А овде су четири војника убијена, а не раније 11 полицајаца, о чему говори сведок. Ова акција је изведена дубоко у нашој територији.

- Оно што ја сигурно знам јесте да моја бригада није имала погинулих  војника. Не верујем да бих тако нешто заборавио.

Али, ваљда не спорите да је ово муслимански документ. Покажите последњу страну да где се види потпис и печат – предао се Караџић, покушавши да извуче бар нешто од оваквог сведока.

- Не знам о коме се ради. Први пут видим и документ и потпис, и о томе не знам ништа. А да ли је муслимански? Печат би асоцирао на то, али ја не бих дао себи за право да оценим да ли је меродаван или не. То није питање за мене – завршио је Николић, доследно у стилу тужиочеве марионете.


http://www.fakti.org/serbian-point/karadzic/radovan-cedio-suvu-drenovinu-tribunala

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< фебруар 2012 >
н п у с ч п с
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29      

Помоћ за Републику Српску