• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Вести Да је МУП босанских Срба био члан Интерпола
Да је МУП босанских Срба био члан Интерпола Штампа Ел. пошта
Написао Sense   
понедељак, 03 фебруар 2014 20:28

Сенсе трибунал, 03.02.2014.

Сведочећи у одбрану Караџића, бивши министар полиције босанских Срба Мићо Станишић тврди да је у “више него најгорим” ратним условима “степен откривености злочина” над несрбима 1992. године био “задовољавајући”, а да би било још боље да је његов МУП био члан Интерпола и као такав имао приступ изјавама које су сведоци дали полицији БиХ

Бивши министар полиције босанских Срба Мићо Станишић осуђен је на 22 године затвора због злочина почињених у БиХ 1992. године у оквиру удруженог злочиначког подухвата са циљем трајног протеривања Муслимана и Хрвата са територије замишљене српске државе.

Сведочећи у одбрану Радована Караџића, он је данас настојао да убеди веће судије Квона у сасвим супротно – да полиција није чинила злочине, већ да је, напротив, по његовом наређењу вредно водила истраге и прогонила починиоце без обзира на националну припадност. Тврди и да он и оптужени нису делили заједнички план за чињење злочина, већ да су имали “компатибилне” акције на њиховом спречавању.

Мада је на министарску позицију постављен у марту 1992. године, Станишић тврди да је за злочине над несрбима у Брчком, Зворнику, Бијељини, Рогатици и Руду сазнао тек 11. јула на полицијском колегијуму одржаном у Београду. За њих оптужује паравојне јединице, углавном из Србије, чији циљ је било “користољубље”, па су успут почињени и други злочини над Муслиманима и Хрватима. Каже да је у поменуте градове упутио полицијске јединице да се, у сарадњи са људима из савезног СУП, обрачунају са паравојним групама. Не сећа се колико је криминалаца тада ухапшено, али каже да су махом процесуирани у Србији, јер су оданде и дошли и зато што правосуђе босанских Срба још није било оспособљено.

Сведок се жали да је рад полиције био отежан јер је седиште МУП мењано више пута 1992. године, комуникације су биле отежане, а велики број полицајаца је упућен на ратиште. Укратко, услови за рад су, каже, били “више него најгори” и нису виђени “нигде у свету”. Проблем је представљала и “солидарност међу злочинцима” као и чињеница да полиција није имала приступ сведоцима, јер су често бежали на територију ван српске контроле. Давали су, објашњава, изјаве истражитељима МУП БиХ, а до њих полиција босанских Срба није могла доћи јер “није била члан Интерпола”.

Поред објективних околности, Станишић указује и на опструкције унутар редова власти. Каже да је Биљана Плавшић отежавала рад полицији тако што је позивала “Козаке, Аркана и Драшковића” да шаљу јединице у Босну. Тако су стизале јединице препуне криминалаца који су се представљали као специјалци, прикључивали се војсци, узимали најбоље оружје, а затим се одметали и чинили злочине. У тим условима, полиција је, каже, често била немоћна у откривању и хапшењу починилаца, али је свеједно “степен откривености злочина био задовољавајући у поређењу са остатком света”.

У полицијском документу сачињеном након што је крајем 1992. године Станишић напустио место министра, наводи се да је МУП босанских Срба обавио 8.000 увиђаја, 2.500 вештачења и 23.000 информативних разговора. Сведок признаје да због ратних услова то често није резултирало кривичним пријавама и суђењима, али каже да су ти докази коришћени у судским процесима након рата.

Мада је велики број бивших полицајаца у Хагу и на суду Сарајеву осуђен за злочине над заточеницима логора широм Републике Српске, Станишић одриче одговорност и тврди да је инсистирао на законитом поступању према њима. У прилог томе, предочена су његова наређења за “спречавање злоупотреба” из августа 1992. године, до када је, додуше, највећи број убистава и злостављања у логорима већ почињен, а информације о томе су доспеле и до светске јавности.

Мада је било планирано да главни исказ Миће Станишића у доказе буде уведен писаним путем, он ипак сведочи “уживо”, будући да није прихваћен захтев његовог заступника да се изјава одбрани у доказе уведе тако да ниједан њен део не буде могуће користити против њега у жалбеном поступку или, евентуално, процесу за ратне злочине пред неким другим судом. Тако је остављена могућност оптуженом да, по правилима Трибунала, не даје одговоре за које сматра да би га могли инкриминисати, на шта га веће може присилити с тим да се ништа од тога касније не може користити против њега.

 

http://www.veritas.org.rs/sense-tribunal-03-02-2014-da-je-mup-bosanskih-srba-bio-clan-interpola/

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< фебруар 2014 >
н п у с ч п с
            1
2 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28  

Помоћ за Републику Српску