• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Александар ПАВИЋ: Информативна одбрана Русије – истина о Сребреници као део стратегије
Александар ПАВИЋ: Информативна одбрана Русије – истина о Сребреници као део стратегије Штампа Ел. пошта
Написао Александар ПАВИЋ   
четвртак, 26 јул 2012 16:12
Фонд Стратешке Културе | Александар ПАВИЋ
srb.fondsk.ru

23.07.2012 | 00:01

Недавни чланци Игора Панарина[1] и Виктора Бурбакија[2] указују да су одређени највиши руски академски, војно-обавештајни и владајући кругови коначно спремни да одлучније ступе на бојно поље информативног ратовања, на којем су западне силе, са јасним америчким вођством, досад биле неприкосновене. Панарин конкретно предлаже да један од пунктова за вођење тог глобалног конфликта буде и Србија. И сасвим је у праву. Због својих искустава са западном ратном пропагандом и ефектима које је она произвела не само на сопственом терену, већ и на перцепције глобалног, односно глобализованог јавног мњења, Србија има много тога да понуди, укључујући и „интелектуалне снаге“ о којима говори Бурбаки, као кључним за вођење „ратова треће генерације“. А, заједничким напорима, има се много тога понудити и остатку глобалног аудиторијума, тј. оном његовом делу који није под потпуном доминацијом делимичне или тоталне западне информационе контроле.

Данашњи западни интервенционизам, који се тренутно најконкретније испољава у Сирији, са јасним тенденцијама даљег ширења на исток, није заснован само на већ отрцаној идеологији „ширења демократије“. Да јесте, његов кредибилитет би био превише исцрпљен чак и за пропагандно-убеђивачке моћи западних медија, с обзиром на резултате претходних кампања вођених под том заставом. Ствар је сад много шире и дубље постављена: данашњи западни, тј. глобалистички интервенционизам своје идеолошке темеље гради на доктрини „Одговорности за заштиту“ (Responsibility to Protect или, скраћено, R2P), тј. наводне обавезе „међународне заједнице“ да „заштити“ народе од непочинстава режима или влада које њима управљају. Сажето речено, према тој доктрини, национални суверенитет више није привилегија већ „обавеза“ – чије испуњавање је ствар процене неизбежне, апстрактно дефинисане „међународне заједнице“, која затим преузима на себе „обавезу“ да интервенише против, тј. унутар суверених држава у којима је „оцењено“ да власт на неки начин угрожава грађане. Или, како се то дефинише на веб-страници УН-овог Специјалног саветника за спречавање геноцида, у делу посвећеном „Одговорности за заштиту“: „Суверенитет више не пружа Државама ексклузивну заштиту од страног уплитања; он представља обавезу која чини Државе одговорним за заштиту сопствених грађана.“[3]

Доктрина R2P је постепено развијена унутар самог система Уједињених нација током последње две деценије. Још 2000. се, у свом Миленијумском извештају, тадашњи Генерални секретар УН, Кофи Анан, запитао, имајући на уму контроверзе које је изазвао нови западни изум за оправдавање свог војног интервенционизма: „Ако је хуманитарна интервенција заправо неприхватљив насртај на суверенитет, како би онда требало да одговоримо на једну Рванду, на једну Сребреницу, на груба и систематска кршења људских права која вређају сва начела наше заједничке човечности?“[4] Сама кованица „Одговорност за заштиту“ дело је „независне“ Међународне комисије за интервенцију и државни суверенитет, која је заседала у Канади 2000-2001, а чији је копредседавајући био Герет Еванс, бивши Министар спољних послова Аустралије, а тадашњи председник и извршни директор тзв. Међународне кризне групе. (Овде је поново занимљиво уочити утицај који групе у чијем финансирању значајно учествује Џорџ Сорос врше не само на међународно јавно мњење, већ и на међународно право и међународне односе. Не само да је Сорос преко својих фондација био дугогодишњи кључни финансијер Међународне кризне групе, већ је Соросов Институт за отворено друштво кључни финансијер и водећег светског гласноговорника начела „Одговорности за заштиту“, Глобалног центра за одговорност за заштиту,[5] чији је ко-председавајући, гле случајности – Герет Еванс, а у чијем савету, између осталих, седи и Кофи Анан. Сам Сорос је 2004. представио основе доктрине R2P у ауторском чланку за часопис Форен полиси, у којем је представио и неколико кључних ставки свог погледа на свет: „суверенитет је анахрон концепт; истински суверенитет припада народу, који га затим делегира својој власти; ако владе злоупотребе ауторитет који им је поверен, а грађани немају прилику да исправе те злоупотребе, спољна интервенција је оправдана; (и, као кључни глобалистички постулат) прецизирањем да је суверенитет утемељен у народу, међународна заједница може да пробије границе националних држава како би заштитила права грађана“.[6]

Како се наводи у извештају Генералног секретара УН о „Имплементацији одговорности за заштиту“ из јануара 2009: „Бројне кључне препоруке Комисије су уврштене међу закључке Високог панела о претњама, изазовима и променама, који је сазвао тадашњи Генерални секретар Кофи Анан 2004. (види А/59/565 и Corr.1), као и у његов потоњи извештај насловљен 'У већој слободи: ка развоју, безбедности и људским правима за све' (А/59/2005). Ови извештаји су потом послужили као материјал за разматрање на Светском самиту УН 2005, а доктрина 'Одговорности за заштиту' уврштена је у закључке Светског самита (ставови 138 и 139)… Председници Држава и Влада једногласно су потврдили на Самиту да 'свака појединачна Држава има одговорност да заштити своје становништво од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности'.“[7]

Дакле, као што се види, и Русија и Кина су прихватиле ову доктрину, која је, како наводи УН Генсек, „утемељена у постојећем међународном праву“.[8] Штавише, како са задовољством истиче Глобални центар за одговорност за заштиту: „Савет безбедности се (од тада) у неколико случајева позвао на доктрину R2P. Током 2006, говорећи о заштити цивила у Резолуцији 1674, Савет безбедности се позвао на R2P, реафирмишући 'одредбе ставова 138 и 139 Закључака Светског самита 2005. о одговорности за заштиту популација од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности'. Током 2011. Савет безбедности се позвао на Одговорност за заштиту у бројним резолуцијама: 1970 и 1973 о ситуацији у Либији, 1975 о ситуацији у Обали Слоноваче, 1996 о ситуацији у Јужном Судану, и 2014 о ситуацији у Јемену. Током 2012, Савет безбедности се позвао на Одговорност за заштиту у председничкој изјави о ситуацији у Јужном Судану од 9. јануара“.[9] Наврх свега, унутар самих УН успостављена је функција Специјалног саветника Генералног секретара УН за Одговорност за заштиту.[10]

Дакле, управо овај новоуспостављени „стуб“ међународног права сада даје легитимитет западним силама да интервенишу свуда где оне тврде да власт „није испунила своју обавезу да штити сопствено становништво“ – а зашта су претходно њихови медији припремили терен, тј. јавно мњење својих земаља и највећи могући део глобалног јавног мњења путем разних западних глобалних информационих мрежа. И више од тога: ова легитимизација пружа западним силама и потребно идеолошко оправдање не само да врше дипломатски притисак, као што је сада случај у вези Сирије, унутар Савета безбедности – већ, у крајњој инстанци, и да, у случају „опструкције“ Русије или Кине (у облику дипломатског опирања, па чак и самог вета у СБ УН), интервенишу једнострано, мимо СБ УН – што је када је реч о Сирији већ наговестила и Саманта Пауер, утицајна саветница за људска права у Обамином Савету за националну безбедност, која је иначе, заједно са Евансом, већ пропагирала „Одговорност за заштиту“ на неколико светских конференција. То је та важност универзализоване идеолошке потке – она пружа не само импулс за про-активно државно деловање, већ даје и легитимитет за ванинституционално, тј. ванправно па чак и бесправно деловање. Јер, забога, „морални императив“ је све! А када се ствари поставе на моралну раван, колико год неистинита или неискрена она суштински била, то је нешто што делотворније утиче на подсвест људи него нпр. цитати из разноразних сувопарних параграфа кодификованог међународног законодавства, па чак и разноразни протести против „спољног мешања у унутрашње ствари суверених држава“ – колико год надахнути они били. У исто време, то омогућава да се „мека моћ“ преко ноћи преобрази у ону „тврду“ моћ, тј. оперативна и оружана дејства на терену. То западне силе врло добро знају, и зато толико ресурса улажу у рад у разноразним међународним комитетима, конференцијама, у оснивање института које те доктрине пропагирају, у „невладине организације“ које „шире веру“, у медије који их пропагирају, итд.

Проблем за Русију и друге незападне велике силе је тај што су оне, због своје медијске инфериорности – али и због фактичког прихватања материјалистичког западног друштвено-економског модела као у основи најпожељнијег (уз нужна прилагођавања локалним приликама), уместо у про-активну, сатеране у суштински реактивну, тј. дефанзивну политику сталног тражења разноразних „одговора“ на све новије идеолошко-борбене изазове који долазе из правца залазећег сунца. Истине ради, таквим земљама недостаје и потребна доза цинизма којом располажу западне елите, а која овима дозвољава да инструментализују „идеале“ на којима њихова друштва бар формално почивају у не само чисто прагматичне, већ и отворено агресивне или деструктивне сврхе. За разлику од западних земаља, чије елите имају вековно искуство у ковању заната, незападне земље или културе искреније – да не кажемо наивније – верују не само у могућности успостављања истинских демократских система на основу западних матрица, већ и у то – што је кључно за њихов суштински дефанзиван став – да сувереним земљама истински треба да буде остављено право да саме налазе своје путеве ка својој (не)срећи, све док не постану истинска претња за околину. Наравно, та љубав према националном суверенитету има у многочему да захвали не само пуком идеализму или недостатку неке универзалистичке контра-идеје, већ и голом инстинкту за опстанак, јер је национални суверенитет једна од последњих брана против западног експанзионизма, и једна од малобројних идеолошких контрапунктова западном нео-империјализму „добродетељи“. Но, очигледно је да он као идеја није довољан. Тога је засигурно био свестан и Владимир Путин када је изрекао свој, нажалост помало запостављени аксиом: стубови руске безбедности су нуклеарно оружје и православље.

У сваком случају, у стању какво је сад, тј. без конкретно формулисане и операционализоване контра-идеје или идеологије која би се могла универзализовати, за оне који су приморани да реагују на непрекидни низ западне иницијативе могуће је ипак учинити нешто веома делотворно: гађати у саме стубове легитимитета западног интервенционзма, оличеног у доктрини R2P. Јер, ако се може показати да је један од њених кључних симбола – у овом случају Сребреница – манипулација препуна лажних конструкција које се сада већ могу лако доказати, то би представљало крупан, први корак у делегитимисању основа садашњег западног интервенционистичког импулса. А ту је Србија, заједно са Републиком Српском одиста важан пункт.

Разлог за то је једноставан: у последњих десетак година скупљено је довољно података и направљено довољно анализа – и то не само у Србији, већ и од стране кредибилних, али независних западних извора – помоћу којих се веома лако може јасно и једноставно показати – не само пред руским већ и пред ширим, глобалним аудиторијумом – да данашњи званични дискурс о Сребреници, који је сада, непрекидном западном иницијативом, интегрисан и у дискурс кључних међународних односа, представља већ поприлично огољену лаж и манипулацију. Дакле, већ сада се располаже са довољно података и аналитичког материјала да се може, између осталог, доказати:


1) неистинитост тврдњи да су снаге Војске Републике Српске у јулу 1995. ликвидирале „око 8000 муслиманских мушкараца и дечака“, што директно руши поставку да се тамо десио „геноцид“;

2) да, упркос томе што је била проглашена за демилитаризовану, „заштићену зону УН“, Сребреница заправо никад није била демилитаризована, већ је служила као база за диверзије против Војске Републике Српске и масакре над цивилним српским становништвом у окружењу;

3) да су се око саме Сребренице водиле борбе између добро оружаних, бројнијих муслиманских снага и снага Војске Републике Српске, у којима је страдало од око 2500 до 4000 муслимана;

4) да је у стрељањима/погубљењима која су се истински десила, вероватно страдало неколико стотина (нашта указују доступни форензички докази), до највише (искључиво на основу појединих сведочанстава) 2000 људи;

5) да се још увек нису утврдили ни налогодавци ни већина извршилаца поменутих погубљења;

6) да постоје озбиљне индиције за учествовање појединих западних војних/обавештајних служби у припреми, планирању и извршењу још увек потпуно неутврђених догађаја у Сребреници у јулу 1995;

7) да постоје сведочанства о претходном договору између босанско-муслиманског вођства у Сарајеву и администрације САД о режирању „масакра“ који би послужио као повод за западну војну интервенцију против Срба у Босни и Херцеговини;

8) да западни медији, упркос доступности поменутих сазнања, већ више од 15 година пропагирају „званичну верзију“ која нема упориште у чињеницама;

9) да пресуде УН-овог ад-хок кривичног суда за бившу Југославију – тзв. Хашког трибунала – везане за Сребреницу не могу да издрже тест правно-чињеничне анализе и верификације и да би, у независним условима, врло лако могле да буду оборене.

У овом контексту би се могло рећи да се може чак и као предност искористити чињеница да су се западни медији, током протекле две деценије, потрудили да Сребреница постане један истински глобални мит, који треба да заузме место у свести човечанства какво има чак и сам холокауст. О Сребреници је стотине милиона људи бар понешто чуло – тако да већ у старту постоји један респектабилан аудиторијум који би био потенцијално заинтересован за тему разоткривања неистина и манипулација везаних за „највећи злочин у Европи после Другог светског рата“, „геноцид“ путем којег су се наводно желели истребити муслимани на делу европског тла, „мрљу на савести човечанства“ и – најактуелније – кључни разлог зашто се „мора интервенисати“ свуда у свету да би се спречиле „неке нове Сребренице“ – од којих су последње биле, „сасвим случајно“ – у Либији и Сирији.

Дакле, пункт информационог одговора који би био лоциран у Србији, или црпео своје интелектуалне снаге одатле, би на првом месту био у функцији базе за деконструкцију „званичне (тј. западне) приче“ о Сребреници на самом балканском простору. Тај део пројекта био би битан за стабилизацију јединих преосталих снага на том простору које се супротстављају уласку у НАТО, тј. за скидање „хипотеке геноцидности“ преко које западне силе константно врше притисак на интересе Србије, али и на сам опстанак Републике Српске – тј. просторе у овом делу света који су још увек најотворенији према Русији и остатку незападног света.

Но, из тог пункта би се зачело семе „десребренизације“ и других информационих простора – руског и других незападних, уз помоћ медија и осталих дисеминационих чинилаца који нису под одлучујућим западним утицајем. Тако би било важно да, на првом месту, и руска јавност буде упозната са западним манипулацијама истином о Сребреници, које се затим користе као борбени поклич за интервенције које непосредно угрожавају не само руске интересе, већ и светски мир и стабилност уопште. Такође би било важно омогућити да се ова демитологизација прошири и на друге просторе где је могуће организовати сличне пунктове (Панарин је већ навео неке од могућих), или где постоје медији који нису под западном контролом, а којима је у интересу да делегитимишу западни интервенционизам. То су простори Заједнице Независних Држава, Латинске Америке, Кине, делимично Индије, као и делова Африке и Азије. У том контексту Русија већ поседује један глобални информациони канал, РТ (некадашњу „Русију данас“ или „Russia Today“). А већ сад би се могао одредити и први конкретан циљ пројекта/операције, мимо апстрактне поставке о „преношењу истине о Сребреници“: организација једне међународне конференције на којој би се преиспитало све што се досад тврдило о Сребреници, на основу чега су донете бројне судске пресуде и оправдане бројне војне интервенције, на којој би се представило све што се чињенично може утврдити о том догађају, и која би, између осталог, издала и сажет документ који би био употребљив за заинтересоване мас-медије, што би допринело бољем разумевању проблема од стране што ширег глобалног јавног мњења.

Операција демитологизације Сребренице би могла да послужи, између осталог, и као нека врста „показне вежбе“, у смислу да би то био један врло конкретан пројекат, путем којег би могла да се испита како делотворност постојећих информационих пунктова и мрежа, тако и могућности њиховог ширења.

Ради припреме терена, у следећих неколико наставака ће, кроз кратак преглед „случаја Сребреница“, бити представљен чињенични оквир за демитологизацију и делегитимацију овог кључног (али у основи климавог) стуба садашњег западног интервенционизма.



1 http://euroasiaserbia.wordpress.com/2012/07/18/доктрина-информационе-одбране-русиј/

2 http://srb.fondsk.ru/news/2012/07/19/pametna-odbrana-nato-a-novi-izazovi-i-pretne- rusiii-drugi-deo.html

3 http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml

4 http://www.un.org/millennium/sg/report/

5 http://globalr2p.org/

6 „The People's Sovereignty: How a New Twist on an Old Idea Can Protect the World's Most Vulnerable Populations“, Foreign Policy, January 1, 2004, http://www.foreignpolicy.com/articles/2004/01/01/the_peoples_sovereignty

7 http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N09/206/10/PDF/N0920610.pdf?OpenElement

8 Исто.

9 http://globalr2p.org/about/index.php

10 http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/edwardluck.shtml



http://srb.fondsk.ru/pview/2012/07/23/informativna-odbrana-rusiie-istina-o-srebrenici-kao-deo-strategiie.html


 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< јул 2012 >
н п у с ч п с
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 27 28
29 30 31        

Помоћ за Републику Српску