• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Александар МЕЗЈАЈЕВ: Процес Радовану Караџићу, две године од почетка
Александар МЕЗЈАЈЕВ: Процес Радовану Караџићу, две године од почетка Штампа Ел. пошта
Написао Александар МЕЗЈАЈЕВ / fondsk.ru   
четвртак, 17 новембар 2011 00:00
16.11.2011 | 00:03

Новембар 2011. године је означио завршетак друге године процеса против председника Републике Српске Радована Караџића у Међународном суду за бившу Југославију. Неколико недеља пре тога имао сам прилику да будем у судници и да посматрам ступање процеса у трећу годину... Сала је била празна. Само сам ја био „са оне  стране стекла“. Зашто су на  првом заседању новинари чекали у реду за карте неколико дана унапред а данас, од преко 150 седишта  - сва су била празна. Одговор постаје јасан, ако се потрудимо  да проанализирамо прве резултате процеса.

У протекле две године тужилаштво је представило  скоро сто сведока. Међутим, истовремено је искориштено једва нешто преко половине за то предвиђеног времена. Уколико се тако настави – први део процеса, оптужба, трајаће  још две године што ће, наравно, бити јединствен случај (чак је и у случају С.Милошевића оптужба трајала „само“ укупно две године). Уосталом, таква спорост МТБЈ је разумљива. Ближи се крај 2014. године, када трибунал треба да прекине своје постојање, те је зато јако важно да се тај процес не заврши до тог времена, да би процес „мирно упливао“ у нови трибунал који је, као ради ругања, формиран „уместо“ МТБЈ.

Процес Радовану Карџићу очигледно не иде како је очекивано. Истина - у средствима  за масовно информисање, Р.Караџић је одавно осуђен. Сматрано је да постоји  толико доказа за његову кривицу, да ће суду само требати да одабере оне „најтеже“. Међутим, ток процеса је показао нешто сасвим друго. Доказа који су заиста убедљиви нема. Зато није случајно, што суд покушава  да Караџићу створи све нове и нове препреке. Тако је судско веће одбило да му дозволи увид у тајне материјале са суђења Слободану Милошевићу. Да подсетимо да је и код председника Југославије једна тачка оптужбе била „геноцид у Сребреници“. Шта више, у обе оптужнице имена С.Милошевића и  Р.Караџића постоје као имена удружених у тзв. „удруженом злочиначком подухвату“. У складу са принципима свих  правних система – лица, која су окривљена за исти преступ имају право увида у све материјале процеса. Али не и у МТБЈ. При чему се ти тајни материјали тичу записа  које су америчке тајне службе направиле прислушкујући разговоре С.Милошевића и генерала Ратка Младића у вези са догађајима у Сребреници. Ма какав процес С.Милошевићу!?  Радовану Караџићу нису дозволили ни потпун увид у тајне материјале (а у процесу њему су скоро сви материјали тајни!) у процесу генералу Младићу. Да подсетимо, да је скоро десет година оптужница против Р.Караџића и Р.Младића била заједничка; она је подељена тек када је ухапшен Р.Караџић.[1]

Уосталом, бивши главни тужилац на процесу против С.Милошевића, Британац Џефри Најс (који је отпуштен из Трибунала одмах после завршетка процеса у врло непријатним околностима и за њега, и за још једног сарадника Трибунала) је недавно изјавио да је он покушавао да од САД добије те белешке али их, јадник, није добио. А сада је и Радован Караџић поднео захтев суду да се изда налог америчким властима да доставе те материјале. Међутим, тужилаштво одбија и саму чињеницу да се уопште покуша да се из САД добије материјал од прислушкивања, те је поднео суду захтев да се Караџић одбије. Што је суд са задовољством и учинио.[2]   Са ништа мањим задовољством  суд је одбио Караџића и у вези са позивањем представника низа држава које су учествовале у босанском конфликту, конкретно – Ирана.  Јасно је да је при таквом прилазу немогуће доћи до истине. Уосталом, тек што је у другом процесу – „Тужилац против Н.Шаиновића и других“ суд одбио да као доказ прихвати познати Мартијев извештај о трговини људским органима на Косову. Наравно, јер трибунал у својим одлукама обезбеђује „историју масовног прогона Албанаца од стране Срба“, те њему Мартијев извештај само квари целу слику.

Не може, а да се не обрати пажња на то, да процес и даље у свему носи тајни карактер. Проглашавају се за тајне или сведоци, или саме изјаве. На пример, оваква је статистика за 2011. годину: у  недељи 13. – 16.09. од пет сведока четворица су били тајни; у недељи 19. – 22.09. од шест сведока за тајне је проглашено њих пет, а двоје је дало и тајне изјаве. У недељи 16. – 18.08.  није било ни једног сведока који није био тајни. И тако читаве две године.

Што се тиче сведока који су изјаве давали отворено – често су ти сведоци били из пропаганде, који је требало да делују не на суд, већ на јавно мњење. И то - то су били професионални пропагандисти. Тако је британски новинар Ед Вилами отворено признао да је заузео антисрпску позицију зато што не жели да остане неутралан. Он је Србе отворено називао силницима, а бошњаке – жртвама. Вредност изјаве таквог сведока за суд је ништавна, али за средства јавног информисања она је важан доказ, посебно када постоје и тајни сведоци. Уосталом, тужилаштво све чешће, заједно са својим сведоцима, „пуца“.  Тако је тајни сведок  KZD-163 тврдио да су затворенике из српских логора „одвозили и они се више нису враћали“, али је он на унакрсном испитивању код Р.Караџића признао да су затвореници или мењани, или ослобађани. Сведок оптужбе Милан Комленовић је, тврдећи да је у августу 1992. године погинуло 200 Хрвата  и Бошњака тек на унакрсном испитивању рекао, да је узрок њихове погибије била пљачка, а не националност. ... Врло је интересантно да крунски сведок МТБЈ Дражен Ердемовић уопште није био позиван у судницу. Да потсетимо да је Ердемовић главни сведок за тзв. „геноцид“ у Сребреници, јер се на његовим изјавама заснивају све пресуде у вези са том оптужбом  за преко десет људи. Међутим, у поступку против Караџића тужилаштво  је решило да понуди само његову писану изјаву, а окривљеном је одузето право да изврши унакрсно испитивање! Ето суда, „најправеднијег на свету“! Уосталом одбијање Ердемовића да се појави на суду је лако схватљиво и логично, јер оно долази после издавања књиге „Крунски сведок“ коју је и написао, и издао Ж. Чивиков, познати сручњак за Хашки трибунал. Чивиков је  у својој књизи јасно показао да Ердемовић не говори истину.[3] Сваки пут он је не само све неспособнији да издржи унакрсно испитивање, већ све чешће каже и оно што не би требало. У таквој ситуацији наравно да није добро Ердемовића довести у судницу, што је тужилаштво МТБЈ и само доказало тиме, што је уместо живог човека ћушнуло његову писану изјаву.

Тако да мирно може да се закључи, да процес Караџићу очигледно шлајфује. Сведоци дају изјаве, али се садржина тих изјава не зна. Сведоци дају изјаве, али на унакрсном испитивању те изјаве добијају потпуно другачији смисао од онога, што је изговорено. Мит о неопозивој кривици Радована Караџића, који су проширила западна средства јавног информисања, за сада поуздан доказ за то у суду не успевају да добију...


[1]  Prosecutor v. R.Mladic, [Trial Chamber] Decision on Motion by Radovan Karadzic for Access to Confidential Materials in the Mladic Case, 18 October 2011.

[2]  Решение суда от 28 февраля 2011 г.: Prosecutor v. R.Karadzic, [Trial Chamber] Decision on the Accused’s Motion for Access to Ex parte Filings in the Slobodan Milosevic Case (Srebrenica Intercepts), 28 February 2011.

[3]  Civikov G., Srebrenica. Der Kronzeuge. Pro-Media. Wein. 2009.



http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/16/proces-radovanu-karadihu.-dve-godine-od-pochetka.html

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< новембар 2011 >
н п у с ч п с
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30      

Помоћ за Републику Српску