• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови РАДОВАН КАРАЏИЋ - Разбијање хашке оптужнице
РАДОВАН КАРАЏИЋ - Разбијање хашке оптужнице Штампа Ел. пошта
Написао Печат / Угљеша Мрдић   
петак, 18 фебруар 2011 00:00

Регион | Угљеша Мрдић | фебруар 17, 2011 ат 22:22


Др Радован Караџић, први председник Републике Српске, почетком ове године пред судским већем Трибунала у Хагу изнео је низ чињеница којим се потврђује истина о страдању српског народа у Босни и Херцеговини и уској сарадњи Армије БиХ са међународним организацијама

Први председник Републике Српске др Радован Караџић оспорио је све хашке лажи, сервиране у процесу против њега, пред судским већем Хашког трибунала.

У протекла два месеца Караџић је аргументима демантовао све оптужбе на његов рачун, везане за ратна дешавања на територији Босне и Херцеговине у периоду од 1991. до 1995. године.

 


Радован Караџић је пред Хашким трибуналом демантовао налазе истрага о артиљеријским ударима на Сарајево 1994. године, по којима су гранате испалиле српске снаге, а заштићени сведок оптужбе КЏ-477 остао је при том исказу.

Караџић је одбацио оптужбе за терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада на цивилне четврти, 1992-1995, Сведок КЏ-477, у то време криминалистички техничар у сарајевској полицији, изјавио је 31. јануара ове године да су три минобацачке гранате 22. јануара 1994. године, у сарајевском насељу Алипашино Поље, убиле шесторо деце, а раниле петоро грађана. Како је сведок рекао, истрагом, у којој је он учествовао, утврђено је да су гранате долетеле из правца Неџарића, где су били положаји Војске РС.

У унакрсном испитивању, Караџић, који се брани сам, сугерисао је да истрага УНПРОФОР-а није дошла до таквих налаза.

КЏ-477 одговорио је да, пошто је саставио свој извештај о догађају, није имао увид у друге документе.

Сличан одговор сведок је дао и пошто му је Караџић предочио документ „обавештајних органа“ Армије БиХ, у којем се наводи да није било могуће утврдити тачно правац из којег су гранате долетеле.

Караџић је почетком фебруара пред судским већем Хашког трибунала негирао да су српске снаге 1995. године „терорисале“ цивиле у Сарајеву, а сведок оптужбе, у то време француски официр УНПРОФОР-а, остао је при свом исказу.

Током унакрсног испитивања, Караџић је оповргао и речи сведока КЏ-304 да је Војска Републике Српске (ВРС) „насумично“ отварала снајперску и артиљеријску ватру по Сарајеву, тврдећи да су гађани војни циљеви којих је град био „пун“.
Пошто је Караџић сведоку предочио да је и сам констатовао да су у Сарајеву „биле измешане војне структуре са цивилним становништвом“.

ВЕЛИКА ОФАНЗИВА АРМИЈЕ БИХ


На изјаву КЏ-304 да је од марта до јула 1995. године порастао број цивилних жртава у Сарајеву, Караџић је сугерисао да је то била последица велике офанзиве Армије БиХ, крајем маја и почетком јуна.

Караџић је рекао да је Војска Републике Српске (ВРС) артиљеријом деловала искључиво у одбрани од напада АБиХ.

Као циљеве ВРС, КЏ-304 је навео „деморализацију цивила терорисањем“, „настављање блокаде Сарајева“ и „задржавање морала својих трупа“, између осталог и „нападима на УНПРОФОР“.

Караџић је одговорио да ВРС није циљала УНПРОФОР, већ оруђа и јединице АБиХ које су се „заклањале“ иза објеката и команди УН, отварајући ватру из њихове непосредне близине.

Сведок КЏ-304 је негирао и да је офанзива АБиХ била повезана са НАТО бомбардовањем ВРС, крајем маја 1995, што је сугерисао Караџић.

Први председник Републике Српске (РС) изнео је низ чињеница, који говоре у прилог томе да је Војска РС очекивала од УНПРОФОР-а да изврши своју обавезу и демилитаризује заштићене зоне и да зато, упркос нападима из Сребренице, није заузела ту енклаву још 1993. године, на шта је сведок Тужилаштва, бивши командант мировних снага УН у БиХ Руперт Смит, одговорио да му није познато да је демилитаризација била дужност УНПРОФОР-а.

 

Караџић је током унакрсног испитивања пензионисаног британског генерала рекао да су Срби две године трпели нападе из зона Горажда и Сребренице, и да је и сам генерални секретар УН Бутрос Гали у једном званичном документу назвао заштићене зоне „упориштима Армије БиХ“.


Према његовим речима, УН су споразумима које су 1993. године закључили српска и муслиманска страна, уз посредовање УН, потврдиле демилитаризацију Сребренице, а тим документима је у заштићеним зонама била забрањена не само свака оружана акција већ и присуство бораца, а УНПРОФОР је требало да контролише те зоне.

УНПРОФОР је прихватио да демилитаризује Сребреницу и ВРС се на то ослонила, и упркос нападима из енклаве није заузела ту зону 1993. године, рекао је Караџић.

Караџић је, такође, рекао да је УНХЦР, поред хуманитарних намирница за муслиманске енклаве, у конвојима које су обезбеђивали „плави шлемови“ превозио и муницију и наоружање, а као доказ за то приложио је телевизијске снимке и извештаје о муницији коју је ВРС приликом контроле пронашла у два конвоја, којима је одобрила пролаз преко њене територије.

Он је, такође, подсетио да је РС више пута упозоравала УНПРОФОР да су енклаве „бомба која чека да експлодира“ и да би у заштићеним зонама требало да буду само цивили.




 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< фебруар 2011 >
н п у с ч п с
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28          

Помоћ за Републику Српску