• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Демонтажа једне гранате потпуно мења истину о рату у Босни
Демонтажа једне гранате потпуно мења истину о рату у Босни Штампа Ел. пошта
Написао Спутњик / Никола Јоксимовић   
уторак, 06 фебруар 2018 01:11

Спутњик | 05.02.2018 | Никола Јоксимовић

Иако постоје многи докази и сведочења да Војска Републике Српске није одговорна за масакре сарајевских цивила на Маркалама и у Улици Васе Мискина, на Западу и у бошњачкој јавности још увек су уврежена мишљења да су Срби криви за те злочине.

Догађаји као што је први масакр на сарајевској пијаци Маркале, чија се 24. годишњица обележава на данашњи дан, крвавим словима пишу ионако трагичну историју Сарајева.

У три масакра невиних цивила у Сарајеву, током грађанског рата у БиХ, од којих је масакр од 5. фебруара био други (први је био у Улици Васе Мискина 27. маја 1992) убијено је неколико стотина људи.

Кривцем за масакре проглашена је Војска Републике Српске, која је град држала под опсадом, а генерал Станислав Галић, командант српских трупа изнад Сарајева, осуђен је у Хагу на доживотну робију на основу кривице за ове догађаје.

Међутим, и масакр у Улици Васе Мискина, као два масакра на Маркалама прате бројне политичке и техничке контроверзе. Догађали су се у време преломних тренутака у босанскохерцеговачком грађанском рату. Тако се масакр у Улици Васе Мискина догодио пред потписивање Лисабонског споразума, а на Маркалама од 28. августа 1995. одлучујуће је утицао на одлуку НАТО-а да бомбардује положаје Војске Републике Српске.

Овакав след догађаја увек је поткрепљивао сумње да су злочини били режирани. Иако су светски медији, одмах пошто би се масакри догодили, као кривце оптуживали Србе, званичници УН изјављивали су да се не може са сигурношћу утврдити са чије су стране гранате дошле.

Некадашњи специјални изасланик Генералног секретара УН, јапански дипломата Јасуши Акаши, о првом масакру на Маркалама говорио је 2011:

„Закључак одбора који смо формирали био је да је граната могла да дође и са стране босанских Срба, али и са стране коју је контролисала влада у Сарајеву, па је тај случај остао нејасан“.

Овај страшан догађај на сличан начин коментарисао је и некадашњи командант снага УН у БиХ, британски генерал Мајкл Роуз, а командант руских миротвораца у Сарајеву, пуковник Андреј Демуренко, сачувао је комплетну документацију везану за Маркале. У извештајима које је сачувао, а које су сачинили један француски и један босански или хрватски официр, наводе се тачно израчунати углови доласка и слетања пројектила на место удара. Официри УН су отишли до две локације са којих је било могуће гађати Маркале, али на једној није било трагова да су тамо били постављени минобацачи, док се друга локација налазила у шуми, одакле је било немогуће гађати из минобацача.

„Осим тога, због зграда које окружују Маркале, ни случајно није могла стићи граната са српских положаја. Свакоме ко барем мало зна о артиљерији јасно је да граната не може да шета. Осим тога, било је нелогично да једна граната побије и рани толике људе, а да друге две нису никога ни огребале“, записао је Демуренко у својим сећањима.

Историчар Константин Никифоров, који је у време босанског рата радио као саветник руског председника Бориса Јељцина, иде још даље и недвосмислено тврди да су масакри на Маркалама били режирани у оквиру акције „Циклон 1“ и „Циклон 2“, које су организовале западне обавештајне службе, а извођачи су били босански муслимани. Циљ ових операција био је налажење оправдања за акцију НАТО-а против босанских Срба.

„Нисам очевидац тих догађаја и у својим претпоставкама ослањао сам се на одређене радове и сведочанства. Али у прилог верзији да се ради о подметачини иде чињеница да је исти сценарио искоришћен неколико пута: у другом масакру на Маркалама, а касније и на Косову, у случају Рачак. Тако да постоје озбиљне сумње у веродостојност званичне верзије оног што се десило 5. фебруара 1994. године, о томе су говорили и међународни посматрачи“, каже Никифоров.

Ипак, наглашава он, због тога што научна јавност још нема приступ свим документима који се тичу масакра на Маркалама, верзија о режираном масакру остаје једна од опција због недостатка доказа.

„С друге стране, нема доказа да су то урадили Срби, јер постоје подаци који доказују да ова граната није могла да стигне са српских положаја. Иначе, у том тренутку Срби су контролисали 70 одсто територије земље, имали су више наоружања и ратовали су боље од босанских муслимана. Било је немогуће променити ову ситуацију без мешања споља, и стратегија бошњачког руководства је била усмерена на то да се изазове војна интервенција“, објашњава Никифоров.

Убиство десетина цивила није било у интересу босанских Срба, додаје он.

„Прво, Сарајево је било у центру пажње свих светских медија. Друго, иако не разумем у чему је сврха опсаде Сарајева, не верујем да су Срби намерно убијали муслиманске цивиле. Срби нису били манијаци и месари и нису хтели да побију (све) Муслимане“, каже Никифоров.

Иако се не може искључити теорија о „залуталој гранати“, требало би признати да је овај масакр пре свега био у интересу непријатеља босанских Срба, истиче Никифоров:

„Чини ми се да је Изетбеговић схватао да је то једини начин на који он може да победи, и не искључујем да је био спреман да жртвује становништво, ма колико то цинично звучало.“

Међутим, српски балистичари Зорица Суботић и Миле Потпарић, заједно са својим колегама из САД, Русије, Немачке, Француске, Кине, Израела, Чешке, Србије и Републике Српске показали су да је немогуће да је граната дошла са српских положаја, већ да се ради о подметнутим бомбама на даљинско управљање.

У прилог тези да су сарајевски масакри били режирани говорио је и заштићени сведок на суђењу Караџићу под кодним именом KW-586. Он је, као припадник муслиманских специјалних снага, обезбеђивао председништво БиХ.

Он је посведочио да је чуо Алију Изетбеговића и муслиманског верског вођу Мустафу Церића како расправљају о томе шта би се догодило ако би граната пала на Маркале. Неколико дана након тог разговора, 5. фебруара 1994, догодио се први масакр на Маркалама.

Граната је испаљена из рејона села Мрковићи, а то је, према исказу овог сведока, по наређењу генерала Сефера Халиловића учинио генерал Мустафа Хајрулаховић звани Талијан.

„Алија је рекао Сеферу да то треба урадити, а Сефер се окренуо ка Талијану и рекао: ’Талијан ће то‘. У првом покушају, граната је пала близу пијаце, а затим је, за нови покушај, чекано да на осматрачком положају Унпрофора буде иста посада, са којом је постојао договор да не броје наше гранате“, објаснио је сведок.

Мајор Милорад Џида, који је у време рата био официр ВРС изнад Сарајева, тврдио је, као сведок на суђењу генералу Ратку Младићу, да је комисија Унпрофора утврдила да дана када је извршен први масакр на Маркалама није испаљена ниједна граната са српске стране.

Међутим, без обзира на сва сведочења и доказе који говоре у прилог тези да српска страна није одговорна за масакре сарајевских цивила, на Западу и међу Бошњацима још увек Срби стоје као главни кривци за њих.

Ђорђе Вуковић са бањалучког Факултета политичких наука наглашава да у БиХ не постоји јединствена култура сећања на било који догађај из рата.

„Имамо, с једне стране, илустрацију спремности бошњачке стране да жртвује властити народ зарад призивања бомбардовања српских положаја и у српској култури сећања то представља један од сегмената крвавог братоубилачког рата у којем стране нису презале да једна другој призову штету“, каже Вуковић.

Он додаје да је, како каже, сумњичав да ће истина о Маркалама изаћи на видело. Представе о истини у политици често имају већу употребну моћ од историјских чињеница, каже Вуковић, а истина о Маркалама била би, како каже, озбиљна демонтажа у културној и политичкој свести бошњачког народа да прихвати, у суочавању са сопственом одговорношћу један такав чин.

„Када би постојала одговорност да се за добробит свих стране суоче са одговорностима и преиспитају кривице, прихвате одговорност оних који су у њихово име то чинили, онда би можда један по један догађај, у којем нема само жртава и само џелата, могао да сложи један мозаик заједничког сећања на прошлост, као што то покушава један део европске јавности када је реч о погледу на први и други светски рат да се то посматра као колективно страдање у којем су стране спремне на све“, каже Вуковић.

Не само БиХ, него и простор бивше Југославије далеко је од таквог погледа на прошлост, сматра Вуковић.

 

 

https://rs.sputniknews.com/analize/201802051114439407-bih-gradjanski-rat-markale-godisnjica/

 

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< фебруар 2018 >
н п у с ч п с
        1 2 3
4 5 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28      

Помоћ за Републику Српску