• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Александар МЕЗЈАЈЕВ - Апелација Радована Караџића [део 1] – „Судски процес је био неправедан…“
Александар МЕЗЈАЈЕВ - Апелација Радована Караџића [део 1] – „Судски процес је био неправедан…“ Штампа Ел. пошта
уторак, 02 мај 2017 13:55

мај 1, 2017 | Фонд стратешке културе

Без обзира на то што је суђење Радовану Караџићу завршенo још у марту 2016. године, процес је по свој прилици још далеко од свог завршетка. Према одредбама Статута МТБЈ, оптужени имају право на подношење апелације, то јест, да уложе жалбу на пресуду коју је изрекло Претресно веће. Жалбу разматра Апелационо веће.

После изрицања пресуде Претресног већа[1], и оптужени и тужилаштво су уложили жалбе. Обе стране су незадовољне пресудом. У овом тренутку припрема се жалбена расправа. Међутим, она се неће одржавати у МТБЈ. Тај трибунал је завршио све судске процесе и треба да буде затворен после изрицања пресуде у предмету генерала Ратка Младића. Све апелације ће сада бити разматране у МРМКТ – Међународном резидуалном механизму за кривичне трибунале.[2] Међутим, разлика између та два трибунала је веома условна. Оба суда налазе се у истој згради, многе судије МТБЈ – исте су судије и у МРМКТ…

Само што је апелација Р. Караџића публикована за јавност. Ради се о веома кратком (за пресуду од 2.000 страница) документу – свега 233 странице. Међутим, текст апелације је добро „попуњен“. Свака страница садржи веома важне правне одредбе и смисао. Зато није баш једноставно читати ту апелацију. Међутим, као и за сваки други правни документ, потребна је повећана пажња.

Основе за апелацију Р. Караџића представљају два основна „блока“:

1) Судски процес је био неправедан;

2) Суд је почино грешке приликом примене права и приликом утврђивања чињеница.

 

У овом тексту подробно ћемо анализирати први блок апелације Р. Караџића.

Судски процес је био неправедан…

Можда то може изјавити сваки оптужени, који није сагласан са изреченом пресудом. Међутим, треба знати да се у међународном праву под појмом „праведности процеса“ подразумевају потпуно дефинисане, објективне чињенице и околности. Оне су уграђене у неколико међународних споразума о људским правима, између осталог у Члану 14. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и у Члан 6. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Ти чланови утврђују конкретне обавезе суда, које мора да обезбеди у односу на било ког оптуженог. На пример, сваки оптужени треба да има довољно времена за припрему своје одбране; суд мора да обезбеди оптуженом позивање сведока под истим таквим условима под којима је био обезбеђен позив сведока оптужбе итд.

Изјавивши да судски процес није био праведан, бивши председник Републике Српске наводи конкретне примере судског кршења права, којим су прекршене конкретне норме међународног права. Треба рећи да су аргументи Радована Караџића више него убедљиви.

Ево главних аргумената који доказују да је процес био неправедан.

    Претресно веће (ПВ) је нарушило право отуженог на личну заштиту, насилно му одредивши адвоката ради давања његових сопствених исказа.

Радован Караџић је био принуђен да одустане од давања сопствених исказа, тако да му је Претресно веће одредило адвоката за спровођење испитивања. Искази оптуженог представљају једно од централних извора доказивања, међутим, судије су с умишљајем искључиле тако важно сведочење из материјала предмета.

    ПВ је прогласило оптуженог кривим по неколико тачака оптужнице, које су биле дефектне.[3]

Радован Караџић се не једном обраћао суду како би натерао тужилаштво да укаже на конкретне епизоде злочина почињених у оквиру насилног премештања. Међутим, ни тужилаштво, ни суд, нису то учинили. Ствара се утисак да тужилаштво није могло да направи разлику између „депортација“ и „насилног премештања“, а суд се уплашио јавног указивања на тако смешну грешку. Међутим урадивши то, суд је сам начинио ту исту грешку – осудио је Р. Караџића за „насилно премештање“ без указивања на конкретне епизоде (сместивши их у „депортације“).

    ПВ није испунио своју обавезу да обезбеди контролисани процес, одбивши да скрати број тачака оптужнице.

У резултату је број оптужби био толико огроман, да процес није било могуће контролисати. Оптужени се суочио са неопходношћу да припрема одбрану за неколико хиљада епизода, а тужилаштво је добило могућност да доказује сваку оптужбу предочивши свега једног сведока. Оваква тактика није била случајност. То је било урађено посебно ради тога да се искључе потврђујућа сведочења и, у целини, да се учини немогућим извођење сведока за оповргавање сваке оптужбе.

4. ПВ је нарушило презумпцију невиности, прихвативши у својству „судски установљених“ више од 3.000 „чињеница“ из других процеса.

Све до сада су се многи оптужени покорно саглашавали са многим произвољностима МТБЈ, укључујући и ту, да се процес уносе некакве „судски утврђене“ чињенице, које су узимане из других судских процеса. Иако најчешће није било никаквог реалног „утврђивања“ – неки оптужени из овог или оног разлога просто нису оспоравали те „чињенице“. На тај начин је била нарушена претпоставка невиности, па тада тужилаштво није дужно да доказује ове или оне чињенице, а оптужени је обавезан да их оповргава! Штавише, за оптуженог је био установљен повишени стандард за његове доказе!

    ПВ је одбило да Р. Караџићу омогући испитивање сведока оптужбе.

У сваком нормалном суду оптужени има право на унакрсно испитивање сведока који сведоче против њега. Међутим, хашко правосуђе не признаје такво право. Како би се обезбедило да  њихови посебно лажљиви сведоци не буду проваљени у унакрсном испитивању, у МТБЈ се сведочења таквих сведока прихватају у писаном виду и без могућности спровођења унакрсног испитивања.

    ПВ није допустило читавом низу сведока одбране да дају своје исказе.

Судије су одбиле да приме – чак да приме! – сведочење читавог низа важних сведока, посебно сведочења Пере Рендића, Бранка Басаре, Боривоја Јаковљевића, Рајка Копривице. Није било никаквих законских основа за искључење тих сведочења.

    ПВ је обезбеђивало заштитне мере за сведоке оптужбе без довољно основа, али је одбијало да такве мере омогући сведоцима одбранее.

У великом делу овај одељак апелације је тајан, јер се ради о тзв. „заштићеним сведоцима“, чија су имена (а некада и сведочења) строго поверљива. Међутим, отворени део апелације даје основа да се утврди да Радован Караџић оспорава постојање било каквих основаности тога да многи тајни сведоци добију такве „заштитне“ мере. Ако је то тако, онда суд нарушава право оптуженог на јавно разматрање предмета. Овде треба имати у виду да јавност има важан значај не само за друштвено мнење, него и за оптуженог. Није случајно да је јавност гарантована не само као принцип кривичног процеса, него и као право оптуженог! Ради се о томе да јавно сведочење даје могућност јавности да идентификује лаж ако се таква предочава суду и да реагује на то. Масовни карактер тајних сведока у МТБЈ објашњава се управо страхом тужилаштва пред обнародовањем лажи које износе његови сведоци. Суд је стао на страну тужилаштва, штитећи његова права, а не права оптуженог.

    ПВ је одбило да омогући Р. Караџићу принудно привођење сведока који су могли дати важна сведочења у предмету, али су одбили да добровољно дођу у суд.

Такав отказ значи смишљено искључивање важних сведока из процеса. Суд на тај начин олакшава себи доношење оптужујуће пресуде, без разматрања сведочења која иду у прилог оптуженог.

    ПВ је одбила Радовану Караџићу захтев да принудно омогући долазак генерала Ратка Младића ради сведочења.

Овај захтев апелације, на наш поглед, представља најмање заснован захтев. Радован Караџић је формално у праву: сведок који може дати сведочење у његовом процесу мора то учинити, али ако он одбије да то добровољно учини  – сведок може бити на то принуђен. Међутим, Р. Караџић одбија да узме у обзир једну важну околност. Лице које сведочи мора да се подвргне унакрсном испитивању. На тај начин, захтев Караџића да генерал Младић „само одговори на његова питања“, у ствари представља захтев да се генерал нађе на унакрсном испитивању тужилаштва. А генерал Р. Младић није дужан да буде унакрсно испитан у време свог сопственог процеса.

    ПВ је било попустљиво на груба кршења права Р. Караџића од стране тужилаштва по питању откривања сведочења и доказа који иду у прилог одбране.

То је, изгледа, најочигледније, најјасније и најдемонстративније кршење права оптуженог. Радова Караџић је поднео више од 140 поднесака о кршењу обавеза од стране тужилаштва по питању правовременог предочавања оптуженоме доказног материјала су на располагању тужилаштву, а која иду у прилог одбране. Та чињеница сама по себи представља доказ неправедно спроведеног судског процеса.

Радован Караџић није имао у свом поседу све материјале предмета за ефикасну одбрану. Међутим, чак и уколико тужилаштво крши права оптуженог, за исправљање ситуације постоји суд – са обавезом да установи нарушена права и омогући њихово обезбеђење. Ништа слично се није десио. Суд је наступио у својству органа који обезбеђује неприкосновеност тужилаштва у његовим незаконитим махинацијама. У већини случајева суд је признао да је тужилаштво нарушило права оптуженог, но ни једном није обезбедило успостављање тих права.

Штавише, суд је смислио идиотску конструкцију, према којој сам оптужени мора да доказује да је нарушавање његовог права довело до негативних последица. Сама по себи, оваква конструкција представља грубо кршење права оптуженог на претпоставку невиности – то јест стављање бремена доказивања на страну оптуженог. Поред тога, суд је практично лишио оптуженог времена за припрему своје одбране, тако да је оптужени Р. Караџић уместо да се припрема за своју одбрану у суштини принуђен да доказује „негативне ефекте“ бесконачних кршења својих права. Последње кршење права на добијање материјала који садрже доказни материјал који иде у прилог одбране, тужилаштво је предало Р. Караџићу у судници на неколико минута… пре изрицања пресуде.

На тај начин, чак и само набрајање основних кршења принципа праведности судског процеса, убедљиво показују да Радован Караџић није имао могућности праведног разматрања свог предмета. Међутим, анализа праведности процеса – то је само први (иако веома значајан) део апелације. Други блок заснованости апелације Р. Караџића биће размотрен у другом делу текста.

 

[1] Судије О. Гвон, Морисон, Бајрд и Латанци.

[2] У састав апеляционог већа по делу Р. Караџића улазе судије Мерон (председник), Секуле, Јенсен, де Прада и Гати.

[3] Ради се о тачкама 4, 7 и 11 Оптужнице.

 


http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-1-sudski-proces-je-bio-nepravedan/

 

 Редактура и лектура превода karadzic-odbrana.com /ам

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< мај 2017 >
н п у с ч п с
  1 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31      

Помоћ за Републику Српску