• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Наслеђе Хашког трибунала, или о сведоцима, двоструким критеријумима и геополитици Западног Балкана
Наслеђе Хашког трибунала, или о сведоцима, двоструким критеријумима и геополитици Западног Балкана Штампа Ел. пошта
Написао Мирјана Радојичић   
петак, 25 март 2016 10:58

Мирјана Радојичић  | среда, 23. март 2016 | НСПМ

Да су двоструки критеријуми, како се колоквијално именује изостанак доследности и конзистентности у практиковању начелно прихваћених "правила игре", једно од кардиналних обележја сада већ вишедеценијског деловања Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију широко је распрострањено становиште како у лаичким тако и у стручним круговима посматрача и валоризатора његове правосудне праксе.

Утолико ни недавна његова одлука да, упркос чињеници да је у случајевима несрпских оптуженика све време свога постојања толерисао не само претње, застрашивање и корумпирање сведокâ  Тужилаштва, већ и њихове бруталне и масовне ликвидације (случај "Харадинај"[1]), Влади Србије упути налог да због "непоштовања суда и утицања на сведоке", односно "ометања спровођења правде" у поступку против лидера ванпарламентарне Српске радикалне странке, до 31. марта ухапси и у Схевенинген спроведе троје чланова Странке[2], није изненадила чак ни површне познаваоце његовог рада. Јер, све оно што се у поступању Трибунала према несрпским оптуженицима током две деценије успостављало као стандард (несразмерно мале казне за иста инкриминисана дела, смањивање и њих као таквих или, чак, ослобађајуће пресуде у другостепеним поступцима, покровитељски став спрам њиховог третмана сведокâ оптужби...), у његовом ставу према оптуженима српске националности имало је карактер инцидената, усамљених и изолованих случајева[3] насталих у немуштом покушају да се њима закамуфлира очигледна антисрпска оријентација Трибунала која је кардинално сенчила све фазе његовог двоиподеценијског постојања, а у неким предметима ("Готовина-Маркач", "Харадинај-Баљај-Брахимај","Орић") посебно иритирала и елементарни људски осећај за правду.

Стога је, иако не и неочекиван, овај скорашњи акт МКТБЈ-а добар повод да се још једном осврнемо на тај мејнстрим његовог дуготрајног пословања, имајући у виду и чињеницу да ће за двадесетак месеци ова међународно-правосудна институција окончати свој, више пута продужавани мандат.

На самом почетку овог кратког подсећања ваљало би нагласити да је мало аспеката њенога рада у којима ова њена генерална усмереност није јасно потврђивана; на овом месту летимично ћу се осврнути само на један од њих – већ поменуту казнену политику Трибунала, те њене изразите ванправне, односно практично-политичке реперкусије. И премда статистика у овој ствари, као ни иначе, не би морала бити од пресудног значаја, бројчани показатељи досадашњих учинака те његове политике су више него индикативни. Тако је од 89 лица осуђених у његовим судницама на укупно 1380 година затвора 67 Срба (више од две трећине) са укупно 1125 година пресуђеног им затвора; четрнаесторица њих су Хрвати (183 г.з.), петорица Бошњаци (41 г.з.), двојица Албанци (19 г.з.) и један Македонац, осуђен на 12-годишњу затворску казну.

На доживотне казне пред МКТБЈ-ом су осуђивани само Срби, и то укупно четворица. Пре изрицања правоснажне пресуде, у ћелијама Трибунала, углавном услед неадекватног медицинског третмана, умрло је 13 српских оптуженика, два Хрвата и један Бошњак. Кривице су ослобођена само двојица Срба и шест пута више припадника осталих екс-југословенских народа инволвираних у ратна дешавања из деведесетих година прошлог столећа.[4]

Овим речитим бројкама, тј. констернирајућим односима величина које представљају[5] из хашких судница је у протеклих четврт века међународној и регионалној јавности одашиљан закључак да су злочини почињени од стране припадника српског народа и злочинци из његових редова не само бројнији од злочина и злочинаца осталих етничких актера последњих западнобалканских ратова, што они по свему судећи у извесној мери јесу били, већ да је мера те бројчане надмоћности толико велика да ни о каквој симетрији, односно упоредивости испољеног злочинства њих (Срба) и свих других, чак ни збирно узетих, не може бити речи. Висина за исто им одређених казни, тврдило се, верно одражава то фактичко стање на ратним теренима некадашње Југославије, од стране МКТБЈ-а само објективно утврђено. Није, другим речима, хашко "огледало" криво што је на њима оспољено српско "лице" у толикој мери "ружно" .

Таквим ("непристрасним") својим двоиподеценијским настојањем на криминализацији српске улоге у ратовима у којима је скончавала другаI Југославија, Трибунал се истрајно самопрофилисао као кључни ванрегионални актер борбе за интерпретацију eкс-југословенског случаја која се временом испостављала не мање жестоком од оне претходеће јој – оружане борбе, и као таква задобијала статус њеног наставка другим, неоружаним средствима, којима је требало постићи оно што је остало нереализовано оружаним –  потпуни морални пораз једне, српске стране у ратовима за екс-југословенско територијално наслеђе, које је тим поразом за речену страну требало учинити што је могуће мањим.

Јер, упоредо са деловањем МКТБЈ-а, довршавана је једна нова, нестанком СФРЈ иницирана геополитичка "архитектура" Западног Балкана (распад државне заједнице Србије и Црне Горе, сецесија Космета, покушаји унитаризације постратне БиХ...), коју је требало снажно подупрети и таквом хашком интерпретацијом скорије регионалне прошлости и места и улоге српског народа у њој; прецизније речено, њоме у локалној и глобалној јавности морално легитимизовати и политички нормализовати углавном на штету српских државно-територијалних интереса настајуће обрисе речене "архитектуре".

Наиме, један на такав, хашки начин реченим јавностима представљен народ, тешко да је и у регионалним и у ванрегионалним оквирима могао бити перципиран другачије него као једва достојан било какве, односно било колике државе; другим речима, као народ који би се морао осећати задовољним што је, суочен са заслуженом међународно-кривично-правном и међународно-политичком одмаздом због свог регионалног злочињења у последњој деценији минулог века, успео да очува и један њен, макар и драстично редуковани део.

Тако се МКТБЈ од свог оснивања па наовамо успостављао као драгоцени пoстратни савезник свих несрпских претендената на екс-југословенску територијалну заоставштину, односно њихових визија коначне геополитичке реконфигурације простора бивше заједничке државе, у истој мери у којој је у свести етничких Срба фигурирао као међународно-кривично-правни топос фалсификаторства, неправичности, и по народ којем припадају опасних намера.[6]

Данас, двадесетак месеци пред крај његовог мандата и више од две деценије након што је одлуком Савета безбедности УН основан, са декларативном намером да, речима Фила Кларка, "испоручи свету нешто другачије од правде победника, односно својим одлукама допринесе поштовању људских права, миру у региону и међународној правди"[7], набројано би међу ефектима рада Трибунала могло да се препозна само уз позамашну дозу аналитичког цинизма.

Људска права чијем поштовању је, како је најављивано, требало да допринесе, његовим четвртвековним деловањем деградирана су на ниво моралистичке поштапалице на путу до неправних и неморалних циљева, међународна правда учињена удаљенијом на хоризонту савременика његовог судовања него што је била пре његовог настанка, а праведан, ergo стабилан и трајан мир на просторима екс-Jугославије из сфере психолошки могућег и политички остварљивог на дужи рок у зону социјалне утопије измештен као вредност. Јер, и хашким рукама узгајано, осећање големе националне понижености и енормне политичке оштећености какво се од деведесетих година наовамо шири међу етничким Србима, пре би се могло успоставити као поуздан основ њихових ре­ван­ши­стич­ких амбиција у ближој или даљој будућности, него као издржљив темељ мира у региону жељном да скине са себе стигму провинцијске "крчме" у којој се сувише често "гасе светла", а "гости" посежу за већ традираним средствима регулисања међусобних "дуговања".

Ма како да буде пословно конципиран остатак његовог мандата, а мало је вероватно да ће до крупнијих промена у "магистралним" токовима његове досадашње правосудне праксе доћи, Трибунал неће моћи да скине са себе претешки терет одговорности за стање међунационалних "ствари" на Западном Балкану, у чијем је произвођењу својом рђавом заоставштином увелико саучествовао.

 

Ауторка је научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију у Београду  

 

[1] Поводом тог случаја (преко 40 сведока Тужилаштва ликвидирано пре или након подизања оптужнице), портпаролка МКТБЈ-а је поручивала да је “Трибунал поносан на свој систем за заштиту и подршку сведоцима, од којег национални правосудни системи у бившој Југославији уче и имају користи”. Cf. http://www.politika.rs/scc/clanak/189695/Sta-je-istina-o-sudbini-svedoka-protiv-Haradinaja

[2] У Статуту МКТБЈ-а, иначе, не постоје одредбе које се тичу непоштовања суда. Ово кривично дело су као такво дефинисале судије Трибунала и накнадно га уврстиле у Правилник о поступку и доказима. За њега су предвиђене вишегодишње затворске казне, а 70 процената лица којима су у Трибуналу по том основу већ изречене су етнички Срби.

[3] Најеклатантнији међу њима је случај српског генерала Момчила Перишића, којег је у другостепеном поступку Жалбено веће Трибунала, само неколико седмица по изрицању ослобађајућих пресуда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, оптуженим за злочине почињене против  Срба током војне акције "Олуја" августа 1995, такође ослободило и то по свим тачкама оптужнице. Првостепеном пресудом Трибунал га је био осудио на 24 године затвора.

[4] Подаци се односе на период до краја2012. године.Cf. http://www.nspm.rs/hronika/hag-osudio-srbe-na-1125-godina-zatvora.html

[5] Ти односи ће по изрицању правоснажних пресуда у предметима против преостале тројице високо рангираних оптуженика српске националности (Шешељ, Караџић и Младић) бити, засигурно, још фрапантнији.

[6] Такву његову репутацију у региону потврђују сва релевантна истраживања јавног мњења у протеклих петнаестак година. Упоредити, рецимо: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=02&dd=28&nav_id=586388 и http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/10/Javno-mnenje-u-BiH-i-stavovi-prema-Me%C4%91unarodnom-krivi%C4%8Dnom-tribunalu-za-biv%C5%A1u-Jugoslaviju-u-Hagu-ICTY-2012-detaljne-tabele.pdf

[7] Видети његов приказ књиге Виктора Пескина International Justice in Rwanda and the Balkans: Virtual Trials and the Struggle for State Cooperation,  објављен у часопису Ethics and International Affairs, Vol.22, no.4 (Winter 2008).

 

 
 http://www.nspm.rs/politicki-zivot/nasledje-haskog-tribunala-ili-o-svedocima-dvostrukim-kriterijumima-i-geopolitici-zapadnog-balkana.html

 

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2016 >
н п у с ч п с
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 26
27 28 29 30 31    

Помоћ за Републику Српску