• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Караџић́ је Радован. И нико више.
Караџић́ је Радован. И нико више. Штампа Ел. пошта
Написао Спутњик   
среда, 16 март 2016 10:34

17:47 15.03.2016 | Ненад Зорић | © Спутњик

Предстојећа пресуда бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу биће само - и једино - пресуда Радовану Караџићу. Ни мање, али никако, ни више од тога. Ма шта о томе мислио и говорио главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц, ма како ту пресуду интерпретирали у Србији, Босни и Херцеговини, обичној јавности и дипломатским круговима.

Од успостављања Трибунала познато је да је кривица политичких лидера и војних лица индивидуална. То је једино логично, једино могуће и једино у складу и са правом, али и са правдом коју сви, барем декларативно, истичу. Па и Серж Брамерц.

А ако Тачи помрси славље

Сасвим је логично и да главни тужилац Трибунала изјави да ће предстојећа пресуда Караџићу бити једна од најважнијих у историји Трибунала.

Наиме, Брамерц, његове претходнице, односно тужилаштво Хашког трибунала пустили су да бивши председник председник Хрватске Фрањо Туђман и ратни лидер Бошњака Алија Изетбеговић умру неоптужени. Слободан Милошевић је, према многима и због односа самог Трибунала, умро пре пресуде, па су тужиоцима остали само Караџић и Младић. Да не помињемо оне које је Трибунал ослободио, а који су могли, да је пресуда била другачија, да задовоље правду. Али и право.

Дакако, на слободи је Хашим Тачи, па можда пресуда Краџићу — како год да се изјасне судије — на крају ипак не буде најважнија у историји.

Уосталом, Караџић је — не улазећи у то шта је, како и којим средствима радио — био легитимни представник регуларно проглашене државе и једног народа у грађанском рату. Хашим Тачи је, с друге стране, био један од кључних људи терористичке Ослободилачке војске Косова.

То што је сад такозвани председник такозваног Косова ставио кравату, само говори да баш овакав, у овом тренутку, одговара онима који померају (гео)политичке фигуре. Као што истим тим стратезима одговара Трибунал овакав какав јесте.

Колико сте људи помирили

Сврха оснивања Хага била је — како је то пречесто поменуто, па је као такво и изанђало — истина, одговорност, помирење.

Међутим, до истине је тешко доћи, поготову кад они који би требало да је истраже фризирају чињенице. Одговорност је једно у праву, сасвим друго у правди, али је у оба случаја она остала мртво слово на папиру — па и онда кад је недвосмислено утврђена. Ако су прве две ставке и принципа баш овакви какви су описани, онда је неминовно да најважнија ствар — помирење, буде само нешто о чему се прича, а чега суштински нема.

Помирење је требало да буде тај крајњи циљ на постјугословенском простору, али су они који је требало да га чињењем произведу, једно причали а сасвим друго радили. Резултат је ништаван, поражавајући.  

Наравно, нико не сматра да о ратним страдањима, злочинима и превентиви да се они не догоде треба ћутати, или још горе, игнорисати их. Међутим, већ деценију и више управо то чињење према лошем рецепту представља бацање нових и нових шибица у буре са бензином.

Интерпретације и историјске читанке

Иако, да још једном поновимо, и судије и тужиоци из Хага деценијама помињу да је кривица индивидуална и да не може бити колективна, из најаве пресуде Караџићу тужиоца Брамерца може се наслутити да ће та пресуда бити бацање целе кутије шибица у буре са бензином.

Са Брамерцове позиције, наравно, случај Караџиц́ јесте можда најважнији јер он тако брани постојање свог радног места. Али је баш та позиција главног тужиоца Трибуна, гледајуц́и праксу протеклих година, постала и политичка. Односно, све више политичка, а све мање правна.  

Као и Брамерц, па и више од њега, и „апостоли мира“ на простору бивше Југославије, а поготову Србије, после пресуде Караџићу кренуће у интерпретације и задовољно трљање руку.

Ако пресуда буде вишегодишња, па још ако њено образложење буде имало неки потенцијално висок тоналитет, ето нових сесија, округлих столова, навелико и наширко приче о прекој потреби да се страсти стишају и да дође до помирења. Ако пак пресуда буде ослобађајућа, тек тада ето разлога за још више сесија, округлих столова и приче о потреби помирења. Којег нема. И које је народима преко потребно, а „апостолима мира“ тотално непотребно.

На све ово треба додати и „муницију“, која ће пресудом бити стављена у руке државама и геостратезима. Испаљиваће је у Србију сваки пут кад покаже да не иде путем који њима одговара.

Иако смо све ово онолико пута видели, опет треба остати присебан и нормална после свих наслова, насловних страна, вести и „сматрања“ која ће уследити после 24 марта.

Но, Караџић је једино Радован. И нико више. Ни од његове породице, ни од његових сународника у обе државе — Српској и Србији. Свако другачије тумачење не одговара истини, праву и правди. И као такво се не сме појавити у историјским читанкама

 


http://rs-lat.sputniknews.com/komentari/20160315/1104039022/Karadzic-je-Radovan-i-niko-vise.html

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2016 >
н п у с ч п с
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31    

Помоћ за Републику Српску