• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Александар МЕЗЈАЈЕВ: Право на извођење додатних доказа на суђењу. Cui prodest?
Александар МЕЗЈАЈЕВ: Право на извођење додатних доказа на суђењу. Cui prodest? Штампа Ел. пошта
Написао FskSrb.ru   
субота, 14 март 2015 09:05

Читалац вероватно сматра да је циљ суђења утврђивање истине. Таква схватања циљева суђења су потпуно логична и проистичу из законодавства многих земаља. У међународним кривичним судовима и трибуналима уставни документи не утврђују циљеве процеса. Одавде се може извући закључак да међународни трибунали у крајњем случају нису обавезни да утврђују ту истину.

Ситуација није изненађујућа и није случајна. Тако статут МТБЈ, добивши јурисдикцију да истражује ратне злочине из неког разлога није добио јурисдикцију да истражује злочине против мира. Испада да су ратни злочини почињени, а рата као да није било. Ова “заборавност” креатора је потпуно разумљива: јер рат су распириле ураво оне државе које су и створиле МТБЈ. Из тог разлога Хашки трибунал није ни добио задатак да утврђује истину у овом или оном предмету.

Отуд и произвољни карактер судских процеса који се спроводе само против једне особе, али не и дела у суштини. Као последица таквог модела јавља се, на пример, ситуација када оптужени покушавају да изнесу одређене доказе али их суд одбацује из разлога што ти докази “нису релевантни за утврђивање кривице оптуженог”.

Ипак, проблем утврђивања истине у међународним кривичним процесима не може бити решен њеним простим игнорисањем. Питање о томе шта се стварно десило у овом или оном периоду југословенског сукоба појављивало се, појављује се и појављиваће се и даље. Посебно у контексту de facto утврђивања истине од стране суда, који излазе изван оквира питања о кривици конкретно оптужених лица.

Тако је на пример МТБЈ “утврдио факт геноцида” о догађајима у Сребреници из јула 1995. године. Међутим, то је урађено у само два предмета. У другим процесима није донет такав закључак, него су се судије само ослањале на већ донету одлуку другог судског већа. Слабост такве методе је очигледна. Као прво, суд ради по принципу утврђивања кривице конкретног лица и сама организација процеса му не дозвољава да утврђује чињенице тако широких размера. Као друго, такви закључци суда нису објективни у вези с тим што се оптуженом не дозвољава да изнесе доказе који излазе изван оквира његове личне одбране. Очигледан пример таквог приступа представља процес против Слободана Милошевића, када су сви докази злочина НАТО пакта и других међународних терористичких организација, одбачени од стране суда под изговором да “нису релевантни за предмет”.

Један од важних аспеката утврђивања истине у међународним кривичним трибуналима представља право страна на изношење додатних доказа. То право није безусловно, већ је ограничено читавим низом услова. Тако страна која тражи могућност да изнесе допунска сведочења, мора да докаже да, као прво, није владала том информацијом у тренутку званичног тока процеса, и као друго, да ће изношење те информације имати важан значај за положај страна.

Треба рећи да та правила нису садржана у било каквим правним документима, па чак ни у документима које је саставио сам трибунал (на пример, у “Правилима процедуре и доказивања”), него их измишљају одређене судије Претресног већа. Ово је још један пример произвољног понашања судија у МТБЈ, па и у читавом систему међународног правосуђа у целини.

Ова произвољност посебно је видљива у предметима који су сада у току – против генерала Ратка Младића, као и у предмету против Радована Караџића.

У случају генерала Младића суд је дозволио тужилаштву да обнови део процеса изношења доказа тужилаштва ради изношења нових доказа. Тужиоци кажу да поседују “нове доказе”, у вези са масовном гробницом у Томашевцима код Приједора, коју су босанске власти откриле у септембру 2013. године. Тужилаштво је изјавило да постоји седам сведока (укључујући и наводно оне који су се спасли егзекуције) и шест стручњака. Тужилаштво тврди да докази које поседују сведоци доказују улогу Армије Републике Српске у убиствима, сахранама и поновним сахрањивањима у општини Приједор, посебно у Томашици. Тужилаштво такође тврди да одговарајућу потврду налази и у дневнику самог генерала Младића.

Тако, на пример, тужилаштво тврди да се у генераловом дневнику налази запис од 27.05.1993. године о томе да је он добио информацију од органа безбедности Првог крајишког корпуса о пет хиљада лешева у руднику Томашица. Без обзира што су сахрањени у Томашици пронађене још у време трајања процеса са изношењем доказа оптужнице, суд је дозволио тужилаштву да обнови тај део процеса иако је завршено и изношење доказа одбране. На тај начин видимо да у односу на тужилаштво нису на снази условљавања ради “дозвољености” изношења нових доказа.

А ако оптужени тражи могућност да изнесе нове доказе, онда је све обрнуто. У судском процесу против бившег Председника Републике Српске Радована Караџића, Претресно веће је 24. фебруара у грубој форми одбацило захтев Караџића за изношењем нових доказа.

Претресно веће је навело да је незадовољно тиме што оптужени не слуша судије које су му забраниле да подноси неозбиљне (frivolous) захетеве суду. Штавише, они су упутили и примедбу Питеру Робинсону, правном саветнику Радована Караџића, коме су указали да он мора да даје добре савете оптуженом. Изјава колико нетактична толико и противправна, зато што саветник мора да даје савете оптуженом у скаду са стратегијом самог  оптуженог, то јест, да га не одвраћа од подношења ових захтева, већ да га саветује који су најбољи аргументи за подршку томе захтеву. Толико нетактично мешање у послове одбране, наравно, није зачујуће, јер права одбране никада нису имала никаквог озбиљног значаја у Хашком трибуналу.

Тако видимо да је право на изношење додатних доказа у МТБЈ дозвољено само онима чије је сведочење угодно суду. Cui prodest?

Ако је тужилаштво – онда се изношење доказа дозвољава. Ако је одбрана – онда се изношење доказа забрањује. И то чак на веома груб и дрзак начин. Тако су одбијајући Радовану Караџићу презентовање нових доказа, судије оптужиле њега и П. Робинсона да их они одвлаче од важних послова и терају их да залуду троше ресурсе трибунала.

Та примедба (да оставимо по страни њену грубост и простоту) нема не само правне основе. Најважније је да оно нема ни практичне основе. Јер тај трибунал са свим његовим судијама има само један посао – да размотри доказе и установи све околности дела. Без Радована Караџића и других оптужених пред МТБЈ – све судије, су бесмислене и немају никакве вредности. Они могу само да се врате својој кући и заувек буду заборављени. Сав значај ових судија зависиће само када се помену имена оптужених пред МТБЈ. Алфонсо Ори неће сам по себи имати значај пред историјом, него само као “судија који је судио генералу Младићу”. О-Гон-Квон – као судија који је судио Слободану Милошевићу и Радовану Караџићу, а Ж.К. Антонети – као судија који је судио Војиславу Шешељу. Читав значај ових занемарљивих судија је у значају лица којима су судили. Тако да су смешне изјаве Квона и других судија Претресног већа да их оптужени одвлаче од важних послова. Војислав Шешељ је исправно говорио о Хашком трибуналу: “Ја се смејем овом трибуналу”.

 

 


http://www.fsksrb.ru/?p=4375

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива


Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /home/karadzi/public_html/modules/mod_blog_calendar/mod_blog_calendar.php on line 25

Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /home/karadzi/public_html/modules/mod_blog_calendar/helper.php on line 66

Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /home/karadzi/public_html/modules/mod_blog_calendar/helper.php on line 164

Deprecated: Assigning the return value of new by reference is deprecated in /home/karadzi/public_html/modules/mod_blog_calendar/helper.php on line 165
< март 2015 >
н п у с ч п с
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31        

Помоћ за Републику Српску