• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Едвард С. Херман: „У Босни се није десило убиство народа“
Едвард С. Херман: „У Босни се није десило убиство народа“ Штампа Ел. пошта
Написао Глас јавности   
субота, 27 јул 2013 16:07

Недавно, 18. јула 2013. године, навршило се 5 година од хапшења и изручења у Хаг др Радована Караџића. Незнатно касније, 26. августа 2008. београдски Глас јавности објавио је интервју са проф. др Едвардом Херманом који преносимо из архиве.

 

Разговор са Едвардом С. Херманом о рату у Југославији, улози Запада, сатанизацији Срба и ћутању главних медија

Едвард С. Херман је пензионисани професор за финансије при Универзитету Пенсилванија, САД. Од оснивања групе за истраживање Сребренице професор Херман је њен председник

 

Име бившег председника босанских Срба Радована Караџића је нераздвојиво повезано са Сребреницом, што је представљено као „из Београда контролисан масакр који су починили босански Срби из Сребренице над 8.000 босанско-муслиманских младића и мушкараца“. Шта кажете ви, као председник групе која се труди да објективно посматра догађаје у босанској Сребреници у вези са његовим испоручивањем Трибуналу за Југославију?

- Не могу у томе пронаћи ништа позитивно. То одражава непрестано понижавање и губитак државног суверенитета Србије, коме је изложена од 1990. нападом ЕУ. ЕУ одређује шта Србија треба да уради како би је избрисала са списка озлоглашених. Земља при том губи своју аутономију, свој понос и своје посебности (особености). Западни притисак је претворио у јако расцепкану, подељену земљу, изневерену државу.

 

Шта кажете на изјаву америчког дипломате Ричарда Холбрука у Шпиглу да би Караџић могао представљати „доброг нацисту“.

- Босна је била позорница гнусног рата кога је подстицао Запад. Насупрот томе се ипак није десило убиство народа. Можда су босански Срби убили више људи него Хрвати и муслимани, али напослетку и они нису заостајали. Ипак се само Срби сматрају кривцима. Караџић се ни по чему не разликује од туце та других учесника рата, који су радили оно што је у једном таквом грађанском рату нормално. Ја га сматрам знатно мање кривим за масовна убиства него Вилијама Клинтона, Медлин Олбрајт и Ентонија Блера. Његов процес је класичан случај селективног кривичног прогона који нема ништа с правдом.

Холбрук је лажов и лицемер. Он и сада, као и раније, шири преувеличани број од 300.000 мртвих у балканском рату. Иначе нико не зна да је он крајем 70-их био амбасадор у Индонезији када је та земља започела прави покољ народа у Источном Тимору. Он је био један од највећих оспоравача тог злочина и поуздан бранитељ Сухарта - народног убице.

 

Право лице Хашког трибунала

ICTY је осудио Орића на две године затвора. На жалбу вишем суду 3. јула постигнуто је ослобађање. Шта то говори о суду ICTY?

Орић је био оптужен само како би ICTY дат привид равноправног поступка, што је и делимично изнуђено Орићевим познанством и његовим властитим излагањем својих злочина (грешака). Већ је првостепена пресуда била лоша шала. Орић је ослобођен кривице као убица и његово одбијање оптужбе се ограничило на то да није спречио крвне злочине својих потчињених. Само то по хиљадити пут потврђује да је ICTY инструмент НАТО. Ипак је ова бесмислена пресуда повучена из судског сазива. Пуне руке убистава који су његови потчињени учинили нису довољно доказана. Друкчије него код испоруке Караџића, медији су се заогрнули ћутањем после те пресуде.

А Орић је другачије убијао од Караџића. Орић је био без сумње директно или као налогодавац одговоран за убиство преко хиљаду Срба. Али о томе нико није постављао питање, па ни онда, када је генерал Филип Морион био у Босни командант УН-борбених снага, који је за реакцију Срба у јулу 1995. јасно означио одговорним Орићева претходна злодела. Побијене Србе нису пребројали. То се такође примећује и у опхођењу са српским жртвама из времена када су хрватске усташе-фашисти биле повезане са нацистима. Када ће се на западу помислити на жртве „Јасеновца“? Али запад служи сваке годину мису за помен због „убиства народа“ над босанским муслиманима из Сребренице.


У југословенском рату се догодило много свирепих дела. Зашто се баш босанским Србима пребацује убиство народа?

- Када се сребренички „масакр“ догодио у јулу 1995, у Босни је беснео рат већ три године. Запад се већ рано ставио на страну босанских муслимана и Србе проглашавао нитковима. Нарочито су Немачка, Аустрија, Ватикан, а затим и САД следиле сопствене интересе. Постојање ванблоковске, социјалистичке Југославије, која је у хладном рату играла корисну улогу, одбијали (искључивали) су после слома Совјетског Савеза. Демонизација Срба је била врло ефективна - како би њихово погрешно понашање било јединствено. Они су починили ужасна дела, исто као и њихови етнички ривали у том рату. Помислите само на главу босанско-муслиманске војске у Сребреници Насера Орића. Он се тада пред Билом Вилером из Торонто стара хвалисао да је убијао српске цивиле. Тврдио је да је у једној акцији убијено 114 Срба.

Ипак се само гледа на српске злочине. Медији су у давању извештаја о борбама у Босни изгубили сваку објективност и ишли на руку пропаганди НАТО и босанских муслимана. Џон Среy, амерички војник који је тада био стациониран у Босни, окарактерисао је репортаже медија као „неисцрпан извор погрешне информације“.

Зашто је дошло до те сатанизације Срба?

- Јер је Београд био, како главни град Социјалистичке Савезне Републике Југославије тако и српске подељене Републике, седиште опозиције против разбијања Савезне Републике, те су Београд и Србија од прве половине 1991. сматрани злом.

То уопштено значи да је свет посматрао рат неделотворним. Он је потпомагао убијање, при чему је био парцијалан, покретао отцепљење Словеније, Хрватске и Босне од Југославије, изоловао српски народ у те нове политичке творевине, али није дозвољавао да остану у Југославији или да се уједине са Србима.

Немачка и Америка су играле најагресивнију улогу. Они су наоружавали муслимане и дозволили борцима џихада да дођу у Босну и да се боре на њиховој страни. Запад је спречавао решење преговорима и подстицао рат етничког чишћења. Он је награђивао сецесионисте, при чему је спровео своју потпуну контролу над државним апаратом у старим делимичним републикама са циљем признавања независности. Тако етничка већина - и мањина није имала никакав други избор сем да то схвати као конфликт у тим категоријама. Босанским муслиманима је сигнализовано да же их НАТО потпомагати и да би се чак војно умешао када су одбили споразум са босанским Србима и наставили борбу. Дакле, њихов вођа Алија Изетбеговић је, охрабрен Америком, отказао Лисабонски мировни споразум који су они потписали са босанским Србима и хрватима у марту 1992. Последица је била много непотребно мртвих и избеглица.

Поред свега тога то значи да су Срби распламсали рат. Караџић, који је био у монархистичко-четничкој традицији, дубоко привржен православној вери и признати социјалиста, и присталица Титове Југославије Милошевић су на путу етничког чишћења имали заједнички план стварања Велике Србије, каже ICTY.

Босански Срби су се 1992. веома трудили око споразума са муслиманима. Изетбеговић је то одбио. После тог одбијања босански Срби су се борили за одбрану њихових области, које су током рата могли да повећају како би припремили завршно решење. То је постигнуто након годинама бесмислених борби, у октобру 1995. у Дејтону. Резултат је био налик Лисабонском плану.

Срби у Београду су некад више а некада мање помагали босанске Србе. Током читавог рата се борило преко политичке линије. Београд није контролисао босанске Србе. Милошевић се годинама борио за престанак босанског рата како би се скинуле санкције према Србији. Он је безрезервно подржавао сваку мировну иницијативу западних дипломата. Највећи број су босански муслимани саботирали уз залеђину САД, јер босански Срби на незадовољство Милошевића нису увек били кооперативни.

Сматрате ли да његово настојање да разоткрије шта се заиста десило у Сребреници у јулу 1995. није тако усамљено на западу?

- Поред две књиге Џорџа Пампреа из 1998. и наше још необјављене књиге, не знам никога ко поставља питање о причи о Сребреници. УНО-извештај „Случај Сребренице“ показује фундаменталне недостатке и у сржи представља један политички документ који прати намештену линију. Холандска влада је 2002. издала једну студију која не дотиче одлучујуће тачке. Изузетак представља прилог који је написао Cees Wiebes озбиљно научно дело, који босански конфликт чини разумљивим, ствара значајну сумњу у причу, али зазире од закључака.

Вибес је имао широк приступ извештајима западних обавештајних служби.

- Да. Његове анализе показују да у њима нема информација о припреми и планирању масакра са циљем, као и да нема сателитских снимака или других сведочења о масакрима, егзекуцијама или извлачењу из гробова (рака). Република Српска је 2002. у Босни објавила извештај о Сребреници.

Британац Педи Ешдаун је тај извештај на функцији високог представника Босне одбацио.

Верзија масакра се на основу опипљивог и темељног истраживања у целости доводи у питање. Извештај обрађује комплексну ситуацију у Сребреници у годинама рата, такође и појединости о протеривању Срба из Сребренице које су извршили босански муслимани знатно пре догађаја у јулу 1995. Запад је у оквиру УНО поставио један мали војни контингент, који је у „зонама под заштитом“ требао да штити становништво које се изјаснио као „демилитаризовано“, али у ствари нису били разоружани. Сребреница је била једна од тих. Била је у ствари једна холандска јединица, али је Сребреница ипак остала ослонац наоружаних босанских муслимана који су после напада на српска села и цивиле могли да се повуку под окриљем зоне заштите. Под Орићем су између 1992. и јула 1995. убили преко хиљаду Срба и разорили много српских села. И то обрађује извештај који је Ешдаун одбацио. Он је позвао нову радну групу, чији је извештај био прикладан (благонаклон) и који не одговара научном захтеву првобитног извештаја. Западни медији користе тај нови извештај као доказ за признавање владајуће верзије о Сребреници кроз босанске Србе.

До којих резултата је дошла ваша група за истраживање?

Не постоје веродостојни докази за тврдњу да су Срби у Сребреници убили 7.000 до 8.000 муслимана.
- Политика САД је угрозила људе у „заштићеним зонама“ јер није демилитаризовала енклаве и омогућила наоружавање муслиманске стране. Босанско-муслиманске трупе су имале наређење за провокативне поступке. Уместо да бране Сребреницу, јаке муслиманске трупе су наредиле да 5.500 мушкараца напусти град. ICTY је због политичке калкулације 27. јула 1995 тужио босанско-српско руководство због „злочина над народом“ и то само три дана након што је њен шеф за истраживања за Босну, Херберт Виланд саопштио да из сазнања на лицу места није нашао ниједну једину особу која је могла да посведочи егзекуције. Немилосрдно фокусирање на Сребреницу је коначно натерало на етничко чишћење које је потпомагала Америка, које се у Хрватској усмерило против Срба, и које се у позадини одиграло наредног месеца.

Иако се прича о великој офанзиви, ви кажете да град није брањен?

- Онога дана када је Сребреница пала у руке босанских Срба, оружани отпор већ дуго није постојао. „Велика офанзива“ није била потребна. Очигледно су се Срби одлучили тек увече 9. јула, с обзиром на то да је њихово напредовање на јужном крају енклаве скоро остало без отпора, да умарширају и да окупирају целу „зону заштите“, што су коначно и урадили 11. јула. То је критична тачка. Не може се говорити о „Случају Сребреница“. Босански Срби су несметано ушли.

Смрт Милошевића је спречила изјашњења сведока у корист окривљеног и оптужбе за злочин над народом у Сребреници.

- Милошевић ни на који начин није био инволвиран у догађаје у Сребреници. То пре свега проистиче из Вибисовог извештаја. Шта су ипак постигли његови сведоци? Милошевић је за Запад био кривац за југословенски рат. Функција процеса је била, да потврди то унапред створено мишљење. Оптужба је у централним тачкама претрпела ометање удараца, али Запад то ипак није примао к знању. Покушај да се Милошевић окарактерише за убицу народа је жалосно пропао.

Тадашња главна тужитељка Карла дел Понте је очајавала јер је на Косову и поред хистеричних подметања масовних убистава и једног од највећих форензичких испитивања у историји, пронађено само око 4.000 лешева. Она је дакле хтела да Милошевић буде одговоран и за мртве у Босни. Докази показују да он није контролисао босанске Србе. Онда се распрсла и теорија тужиоца да се он борио за „велику Србију“. Затим бламажа када су два истраживачка рада, један од ICTY и други од Института кога је финансирао НАТО, установила број погинулих цивила у Босни на свим странама, испод 70.000. Владајућа верзија је гласила да је само до 1993. било преко 250.000 погинулих муслимана. Апсурд је дакле да се у Сребреници одиграло убиство народа.

Све жене и деца су аутобусима превезени на сигурно и сам ICTY је признао да је непознат број „несталих“ могао пасти у борбама. Може ли се приредити „убиство народа“ у једном једином малом градићу? Окривљивање је увреда жртава стварног убиства народа, као клања европских јевреја која су извршили нацисти или масакри хрватских усташа-фашиста над Србима у логору „Јасеновац“.

Као „Убице народа“ су у визиру моћника нападани сада председник Судана, пре њега Чарлс Тејлор и Милошевић. Ни водећим западним политичарима, а ни њиховим савезницима није давана таква титула.

Пре краћег времена се у Босни појавила књига Ибрана Мустафића. Он није био само члан Изетбеговићеве партије, већ и градоначелник Сребренице. Које чињенице он износи на видело?

Као инсајдер на босанско-муслиманској страни испоручивао је обиман доказни материјал за злочине над Србима који су претходили „масакрима“. Орић је за њега ратни злочинац прве класе. Забележено је да је ICTY позвао Мустафића као сведока оптужбе против Орића, а да га је онда у кратком року поново изручио.


Да ли су медији реаговали на ваше резултате?

Мејнстрим-новине су нас игнорисале. Ми имамо посла са једним затвореним системом поимања, који служи на част једном тоталитарном систему.

 

Разговор обавила Cathrin Schwartz
Превела Мелита Стокућа


Екипа Гласа јавности

 

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-26-08-2008/u-bosni-se-nije-desilo-ubistvo-naroda

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< јул 2013 >
н п у с ч п с
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26
28 29 30 31      

Помоћ за Републику Српску