• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Други ударац на Републику Српску - Трећа (не)срећа?
Други ударац на Републику Српску - Трећа (не)срећа? Штампа Ел. пошта
Написао Марко Сладојевић   
четвртак, 28 март 2013 19:45

Марко Сладојевић 

 

Хашки Трибунал је 27. марта 2013. донео још једну у низу пресуда којом је на по 22 године осудио бившег министара унутрашњих послова Републике Српске Мићу Станишића и крајишког начелника Центра служби безбедности Стојана Жупљанина. Обичан човек тешко да ће узети време и прочитати скоро 1500 страница пресуде пуних неразумних и компликованих правних формулација које прати море чињеница. Ипак, нама који се овом темом свакодневно бавимо, у очи одмах упада неколико пасуса који делују наизглед безазлено и просто се утапају у том судском мору речи.

Станишић и Жупљанин су према пресуди били део удруженог злочиначког подухвата (УЗП) заједно са Радованом Караџићем, Момчилом Крајишником и опет морем разних политичара, официра и полицајаца на републичким и општинским нивоима. Укратко, да би се могла установити кривична одговорност у складу са теоријом УЗП морају бити испуњени следећи услови: а) мора постојати мноштво људи; б) мора постојати заједнички план, договор који предвиђа чињење кривичног дела које је предвиђено Статутом МКСЈ и в) добровољно учествовање оптуженог у УЗП. У пракси УЗП функционише као конгломерат који се непрестано шири према потребама тужиоца и (понеких судија) МКСЈ који нагомилавају потенцијално доказну грађу како би установили кривицу оптуженог за неко кривично дело без потребе доказивања да је оптужени директно извршио, планирао, подстицао, наредио или на неки други начин помогао и подстрекивао чињење кривичног дела.

 

За Републику Српску су посебно забрињавајући следећи параграфи пресуде Станишићу и Жупљанину:

У параграфу 308 пресуде се наводи да се судско веће не бави питањем да ли су неке од брига руководства босанских Срба у то време, као што је страх од доминације муслимана у независној БиХ, били легитимни. Али су зато, додаћемо иронично, легитимне бриге муслимана и Хрвата од српске доминације у Југославији.

Параграф 310 пресуде наводи да су након усвајања декларације о независности у Скупштини БиХ од стране СДА и ХДЗ-а посланика 15. октобра 1991, СДС и босански Срби интензивирали процес територијалног разграничења и да је то је учињено кроз успостављање одвојених и паралелних институција босанских Срба, као што је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини 24. октобра 1991 и на крају саме Републике Српске са својом посебном владом.

Удружени злочиначки подухват је према параграфу 313 пресуде настао најкасније 24. октобра 1991. на дан када је основана Скупштина српског народа у БиХ. Из овога се може закључити да је цео један народ криминализован, јер је Народна скупштина оличење тог народа.

Доказ да је Мићо Станишић учествовао у удруженом злочиначком подухвату како наводи параграф 734 пресуде је и чињеница да је Станишић учествовао у свим фазама стварања институција Срба у БиХ, а посебно МУП-а, да је прихватио положај министра унутрашњих послова, а све то указује на његово добровољно учешће у стварању посебног српског ентитета у оквиру БиХ.

Први овакав ударац на Републику Српску је био у предмету Момчила Крајишника где је тамошње судско веће даље развило теорију УЗП које изузетно подсећа на одговорност кроз чланство у организацији, нпр. политичкој странци, скупштини итд. Иначе оба случаја и Миће Станишића и Момчила Крајишника у односу на формирање и постојање УЗП српског руководства насталог пре избијања рата у БиХ, је мање-више идентичан случају против Радована Караџића. Општи допринос Крајишника УЗП-у састојао се у његовој помоћи оснивању и одржавању континуитета СДС-а и државних структура које су, према пресуди одиграле значајну улогу у чињену злочина (Параграф 1120 првостепене пресуде Крајишнику). Дакле, допринос оснивању – и – одржавању континуитета - СДС-а - и - државних структура. Подсетимо се да је за СДС на изборима у новембру 1990. године гласало преко 95% српског народа у БиХ.

Да би одређено лице било одговорно по теорији УЗП оно поред свих поступака (actus reus), то јест, доприноса мора поседовати и одређено стање свести (mens rea). Другим речима, да би први Председник РС Караџић био осуђен као Крајишник и Станишић по теорији УЗП једини логичан закључак мора бити да су СДС и државне структуре босанских Срба стваране и одржаване ради чињења злочина против Муслимана и Хрвата. Оно што је највећи проблем овој теорији је тврдња да су нпр. СДС структуре створене у циљу чињења злочина против Муслимана са којима су у новембру 1990. формирали коалцију и скоро две године учествовали у вршењу власти.

Поред тога, пресуде Станишићу и Крајишнику не узимају у обзир разлоге због којих су Срби у Босни и Херцеговини формирали своје органе власти. Као да, по речима бившег председника МКСЈ Касезеа, сецесије Словеније, Хрватске и БиХ нису биле противне међународном праву, поред тога што су биле противуставне по тада важећем Уставу СФРЈ; као да Србима у Хрватској и БиХ није противуставно одузет статус конститутивног народа; као да СДА и ХДЗ нису током 1990. и 1991. стварале страначке војске што од својих припадника МУП-а, што ванинституционално кроз Патриотске Лиге и Зелене беретке; као да Изетбеговић није написао Исламску декларацију; као да се нису десиле многе друге ствари које су производиле реакцију Срба у Хрватској и БиХ. Једино што је требало да Срби ураде било је да седе скрштених руку и да се надају да се крвава историја неће поновити.

По овим пресудама српско руководство је деловало у неком вакууму, само од себе, те је због наводних планова да протера муслимане и Хрвате формирало своје државне органе крајем 1991. и почетком 1992. године када рата у БиХ још није било. Није чак ни важно што су Срби зарад мира прихватили Кутиљеров мировни план који је предвиђао независну БиХ у оквиру које би постојали ентитети у којима би као и до тада наставиле да живе мањине других народа.

Сада је већ историјска чињеница да је руководство СДА на челу са Изетбеговићем прво прихватило, па онда одустало о Кутиљеровог плана, о чему је и сам Кутиљеро сведочио у суђењу Радовану Караџићу. Одмах након тога је почео крвави грађански рат у коме је свако убијао свакога, а кривична дела се стављају на терет Караџићу, Крајишнику и Станишићу, јер су учествовали у стварању и одржавању континуитета СДС-а и државних органа док рата још није ни било. А када је рат почео, по логици судских већа, изгледа да је политичко руководство требало да ради на укидању страначких и државних органа како не би било одговорно за кривична дела која су починили најчешће неидентификовани припадници "српских снага". Без странке и државе нема злочина?

Другим речима, укинимо одмах Републику Српску. Или да сачекамо и пресуду Радовану Караџићу, па можда буде трећа - (не)срећа.

 

 

Марко Сладојевић

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2013 >
н п у с ч п с
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 29 30
31            

Помоћ за Републику Српску