• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Шта је то што Трибунал и ICMP крију?
Шта је то што Трибунал и ICMP крију? Штампа Ел. пошта
Написао НСПМ   
понедељак, 11 март 2013 19:19

Стефан Каргановић   
субота, 09. март 2013.

Када у вези са показивањем кључних доказа почну да се ређају процесни марифетлуци, то је непогрешиви знак да са доказним материјалом нешто није у реду. Илустративан и сасвим свеж пример који ћемо навести је из праксе Хашког трибунала. Односи се на доступност најважнијих материјалних доказа у вези са Сребреницом и на неостваривање права оптуженог да их независно тестира. Околности које ћемо изнети воде постављању оправданог питања да ли, пред Хашким трибуналом, између тужилаштва и одбране, странака у поступку, постоји нешто налик на институт једнакости по оружју. Међутим, то уједно покреће и питања много шире природе. На пример, да ли је Хашком трибуналу преостала трунка од професионалног интегритета? Између тужилаштва и судског већа, постоји ли функционална разлика или су та два  органа нераздвојно спојена и делују солидарно, малтене као удружени подухват за постизање истог циља, на штету оптуженог?

Да укратко одредимо оквир за разматрања које следе. Већ скоро три године, на суђењу Радовану Караџићу води се интензивна расправа око начина коришћења и могућности провере ДНК узорака у доказном поступку. Поред аутопсијских извештаја, ови узорци су најважнији форензички доказ Тужилаштва у последња три сребреничка предмета. Форензички материјал у неком виду главна је подлога за тврдњу тужилаштва да је преко 6.000 несталих лица из енклаве Сребреница успешно идентификовано. Документовање хиљада несталих, који су затим глатко проглашени за погубљене, чини материјалну основу за тврдњу да се у Сребреници догодио геноцид.

То је разлог зашто се сви подаци који се односе на стање ексхумираних посмртних остатака и идентификацију несталих лица, уколико се пред судом користе као доказ за геноцид који се импутира оптуженом Караџићу, морају ставити на располагање одбрани. Право на потпун увид у доказе супротне стране нешто је што се подразумева. То важи за истрагу масовног подједнако као и појединачног убиства. У оба случаја, цивилизовано правосуђе оптуженом признаје безусловно право да доказну грађу која се користи против њега прегледа и провери.

Свесни те чињенице, аутори Правилника о доказима и процедури Хашког трибунала уградили су Правило 66 (Б), одредбу која тај принцип из цивилизоване праксе привидно уважава. У Правилу 66 (Б) стоји:

„На захтев, тужилац ће одбрани омогућити увид у све књиге, документе, фотографије и опипљиве предмете у поседу тужиоца који су од материјалног значаја за припрему одбране, или које Тужилац намерава да користи као доказ на суђењу...“[1]

Летимичан преглед јуриспруденције Трибунала показује да се Правило 66 (Б) тумачи у најширем могућем смислу. Тако у предмету Багосора, пред трибуналом у Руанди, жалбено веће одбацује покушај тужилаштва да ово правило примени рестриктивно и на штету оптуженог, па каже:

„Жалбено веће обавезе Тужилаштва по Правилу 66 (Б) рутински тумачи у широком смислу и у складу са очигледним значењем. Ништа у Правилу 66 (Б) не ограничава право оптуженог на увид искључиво у материјал који се односи на главне тачке оптужнице (case-in-chief). Пре би се рекло да је то правило формулисано много шире пошто подразумева ствари од материјалног значаја за припрему одбране и [које тужилаштво] намерава да користи као доказ на суђењу.“[2]

Непотребно је подсећати да је верификација жртава у предмету Караџић централна, а не периферна тачка из оптужнице.

Широко тумачење потврђено је такође у недавној одлуци већа МКТБЈ у предмету Станишић, 11. марта 2011, где стоји:

„Правило 66 (Б) Правилника тужиоцу налаже да, на основу  поднетог захтева, одбрани омогући увид у све врсте докумената у тужиочевом поседу уколико су од материјалног значаја за припрему предмета одбране. Материјал...(1) мора бити релевантан или можда релевантан у односу на неко спорно питање...“[3]

Како видимо, приликом решавања овог питања у предмету Станишић правило се тумачи још шире. Могућност да је тражени материјал релевантан довољно је да мора бити уступљен одбрани. У предмету Караџић реч је о врло спорним ДНК доказима, а њихова релевантност за успешно извођење доказног поступка одбране уопште није хипотетичка (мада би, по тумачењу Станишићевог већа, и то било довољно). Значај провере тих доказа је суштински зато што се ради о могућности оптуженог да успешно оспорава главну тачку у оптужници.

Пре него што наставимо, било би упутно да укратко изложимо позадину овог питања. Између 1996. и 2001. током првог таласа пропагандне еуфорије о „сребреничком геноциду“, када се још сматрало да ће се до неопходних материјалних доказа релативно брзо и лако доћи, форензички тимови Тужилаштва Хашког трибунала обавили су низ ексхумација на терену. Резултат тих ископавања био је видно разочаравајући. Уместо очекиваних 8.000 лешева са прострелним ранама које указују на стрељање, вештаци Тужилаштва успели су да саставе аутопсијске извештаје за 3.568 „случајева“. Скоро половина тих „случајева“ уопште не представља по једну стрељану особу већ се састоји од по неколико костију за које је немогуће утврдити узрок смрти. Међутим, анализом броја бутних костију у масовним гробницама установљено је не само да је у њима било укупно око 1.920 ексхумираних особа, већ и то да су по образцу рањавања врло хетерогени. Аутопсијски налази вештака Тужилаштва показују присутност, у неколико стотина случајева, рана које су конзистентне једино са погибијом у борбеним дејствима а неуклопиве у хипотезу о стрељању. Тужилаштво, и судска већа која су му била наклоњена, нашли су се у дилеми како да докажу унапред разглашену цифру од 7.000 до 8.000 стрељаних особа, без чега наратив о сребреничком геноциду губи кредибилитет.

Решење је нађено у ДНК упаривању до тада још необрађених посмртних остака (који су се претежно налазили на линији оружаног пробоја 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице према Тузли) са узорцима које су донирали сродници несталих лица пријављених непосредно после 11. јула 1995. Форензички вештаци Тужилаштва повукли су се са терена 2001. године, али њихову активност од тада су преузели и наставили Институт за нестала лица БиХ из Сарајева и „невладина организација“ ICMP, чија се главна лабораторија налази у Тузли. Процес даљих ексхумација везано за Сребреницу и упаривање ДНК узорака са циљем идентификације несталих лица са тог подручја налази се под искључивом контролом ове две установе.

Треба напоменути две важне чињенице. ICMP је организација која је 1996. била основана на иницијативу Била Клинтона, и од тада на њеном челу се увек налази амерички држављанин кога поставља Стејт департман.[4] Да би се развејала природна сумња у пристрасност организације оваквог профила, ICMP би морао показивати максималну отвореност у свом раду. Друго, ДНК упаривање – чак и да је беспрекорно урађено – не разрешава кључно питање у кривичном поступку: време и начин смрти. Највише што ДНК може је да утврди биолошку везу између упарених посмртних остатака и блиских сродника и да омогући реасоцијацију делова истог тела. Специјалистима све ово је врло добро познато, али циљна група нису они већ најшира јавност код које примена напредне технологије на решавање Сребренице производи утисак коначног и необоривог доказа.

Од суђења Поповићу и осталима (првостепена пресуда 2010. године), аутопсијски извештаји, чији резултати са становишта Тужилаштва нису потпуно задовољавајући, померени су у други план. Од тада, ДНК докази, прикупљени и обрађени у тузланској лабораторији ICMP, постају главни експонат у прилог тези да се у Сребреници догодио геноцид и да је погубљено 7.000 до 8.000 особа. Како се ређају сребреничка суђења, Тужилаштво износи све већи број „идентификација“ из лабораторије  ICMP, наводно направљених упаривањем биолошких узорака. Тренутно, та цифра износи око 6.600, дакле надомак задатом циљу.

Коришћењем ДНК технологије на начин који превазилази њене стварне научне капацитете производи се психолошки утисак да је унапред доказана политички најважнија тачка сребреничке оптужнице, чак пре формалног окончања суђења. То је убедљив разлог зашто одбрана свим расположивим средствима мора да инсистира на независној провери ових података. То обухвата не само веродостојност упаривања биолошких узорака већ и аутентичност наводно идентификованих особа. Да ли су сви на списку идентификованих заиста постојали или међу њима има и измишљених идентитета?  Без увида у физичку базу података, одбрана не може да оствари своје право да истражи аутентичност сваке појединачне жртве.

Дакле, потребне су две ствари. Прво, одбрани се морају доставити сви биолошки узорци на основу којих Тужилаштво тврди да су се догодили смртни исходи за које је оптужени кривично одговоран. Одбрана затим треба да ангажује независну лабораторију која ће проверити свако од наводних упаривања. Ако коришћењем достављених биолошких узорака независна лабораторија добије исти резултат као ICMP, упаривање и идентификација су успешни, у противном – нису. Друго, ако су та лица упаривањем стварно идентификована, онда се помоћу матичних бројева и на друге начине мора извршити провера да ли су заиста мртва. Да би то било могуће, Тужилаштво је дужно да одбрани достави поименични списак.  

Овај други услов формално јесте задовољен, али на начин који опет илуструје обструкционизам Трибунала зато што је свака могућност провере блокирана. Мада одбрана јесте добила наводни  списак са именима и презименима идентификованих лица (међутим без других битних података који су неопходни за ефикасну проверу, као што је матични број) то је било под строгим условом да га само чланови тима одбране могу видети. Показивање тих података другим особама кажњиво је као чин непоштовања суда. Тај услов искључује ангажовање државних органа и низа других неопходних лица да би се могла извршити провера стварног стања у огромној групи од 6.600 „идентификованих особа“. Списак је достављен али мора остати у фиоци тима одбране, што значи да је и даље аутентичност података практично непроверљива.

Као што смо на почетку нагласили, тим одбране Радована Караџића већ скоро три године покушава да изведе независну проверу наводних ДНК упаривања. При том, Караџићева одбрана и не сања да се позове на могућности које јој Правило 66 (Б) теоретски пружа. Не захтева да добије и у независној лабораторији провери све биолошке узорке. У Трибуналу, таква очигледна и природна решења су бесперспективна. У октобру 2008. године, одбрана у предмету Поповић већ је то покушала и била је глатко одбијена.[5] Разлог који је веће тада навело за своју одлуку  фрапантан је, да се најблаже изразимо. Уједно, том приликом је разјашњена и једна врло значајна чињеница: ДНК материјал на који се Тужилаштво позива у свом доказном поступку – биолошки узорци што их је ICMP наводно у својој лабораторији успешно упарио – уопште се и не налази у поседу Тужилаштва већ у просторијама ICMP у Тузли. Та чињеница већу широм отвара врата за беспримеран софизам. Пошто се Правило 66 (Б) односи искључиво на обавезе Тужилаштва, позивање на то правило је погрешно када се тражени материјал налази под контролом неког трећег. Али то уједно значи да, уместо проверљивих узорака, Тужилаштво већу и одбрани подмеће као доказ само електроферограме[6]  наводних резултата. Од тих листова папира одбрана и њени вештаци немају никакве користи. На њима је нацртано само оно што Тужилаштву и ICMP одговара и што су они желели да прикажу.

Тужилаштво под видом доказа предочава, и у предмету Поповић веће је ту праксу прихватило, материјал који ни само није видело, а још мање проверило. Толико је 2009. у судници јавно потврдила тужилац Хилдегард Ерц-Рецлаф, реагујући на Караџићев захтев да му Тужилаштво уступи изворни ДНК материјал: „ICMP ни нама није доставио ДНК, тако да није тачно да су га они дали нама, а другима не.“[7] У Хашком трибуналу Тужилаштво доказе нуди на слепо, а оптужени је принуђен да се од њих на слепо брани.

Уместо да води унапред изгубљену битку за све биолошке узорке (Raw data), на шта има апсолутно право, да би показала кооперативност Караџићева одбрана је пристала на компромис. Уместо 6.600, добиће само 300 (што је око 5 одсто) насумице одабраних узорака. Па чак и то одбрани се уступа само под условом добијања писмене сагласности сродника који су свој узорак донирали за упаривање. Ни под најидеалнијим условима овакав компромис одбрани не би донео никакву корист. Чак када би се независним тестирањем утврдило да је свака од 300 идентификација погрешна, Тужилаштво би на то врло логично одговорило да у досијеу има још 6.300 за које није утврђено да су погрешне. Међутим, ни уступање Караџићу тако мизерног броја  узорака није прошло без проблема. Уз разне изговоре, одбрана ни њих није добила у потпуности, као што је договором било предвиђено.

Караџић је тада одлучио да покуша да искористи други механизам, Правило 54, не би ли нешто постигао. Пошто је, као што смо видели, Правило 66 (Б) неоперативно када су у питању сребренички оптуженици, Караџић је поднео захтев већу, ако већ не може Тужилаштву, да изда обавезујући налог или „супину“ (правило предвиђа обе варијанте) лабораторији ICMP да одбрани преда, ако не 6.600, оно бар свих договорених 300 ДНК узорака. Али ни то му није уродило плодом.[8]

Уместо да се упуштамо у јалове техничке разлоге зашто је Караџић опет одбијен, за проучавање начина рада овог јединственог суда много је продуктивније да се позабавимо карактеристичним ставовима из одлуке претресног већа од 4. марта 2013.

Али прво, два репрезентативна пасуса које веће цитира из поднеска Тужилаштва као одговор на Караџићев захтев. „Оптужени“, каже Тужилаштво, „није успео да докаже да му је информација коју захтева [ради се о разлици између договореног и понуђеног броја узорака – н. пр.] неопходна за оспоравање методологије ICMP зато што ICMP оптуженом ипак може да   достави на тестирање око 150 случајева, што представља репрезентативну цифру прихватљивих размера.“[9] У продужетку, Тужилаштво оптуженог Караџића оштро кори зато што „злоупотребљава питање сагласности [сродника који су дали свој узорак – н. пр.] да би се произвео утисак да се чврсти докази оправдано могу искључити из разматрања зато што се користе, наводно, на начин који није фер.“[10]

Ако су ти докази толико „чврсти“, зашто их не покажу? Као примери менталитета главних актера у хашком процесу, ови ставови су драгоцени. За 150 ДНК узорака, на једвите јаде изнуђених, тврди се да у кохорти од 6.600 представљају „репрезентативну цифру прихватљивих размера“. Став др Караџића, да је писмена сагласност родбине пуки изговор зато што веће има сва потребна овлашћења да обавезујућим налогом обезбеди достављање доказа без обзира на мишљење родбине, Тужилаштво проглашава за „злоупотребу“ процеса. Легитиман захтев, заснован на Правилнику, представљен је као махинација којој одбрана прибегава да би произвела „утисак“.

Коментари већа још су занимљивији. „Оптужени,“ каже Веће, „не пружа никакав основ за своју забринутост да би ICMP могао изманипулисати базу података, или резултате, на начин који би поткрепио његове закључке...“ Затим се Веће прави невешто:  „...годинама, док је трајала расправа у вези са ICMP, оптужени ни једном није навео специфичну теорију о начину како би се та превара могла извести, ко би је извршио и какве би побуде могле стајати иза тога.“[11]

На „наивно“ вајкање судског већа није тешко понудити адекватан одговор. Када је у питању поузданост резултата ICMP и могућност преваре, ради се о непроверљивим тврдњама које потичу из извора блиског једној од ратујућих страна у сукобу на територији БиХ. Амерички авиони су бомбардовали положаје босанских Срба. ICMP је уско повезан са структурама америчке владе. Основао га је Бил Клинтон, а руководиоци су увек вашингтонски инсајдери у блиској вези са Стејт департманом. То све указује на организацију која је продужена рука једне од страна у сукобу. Тврди да је помоћу ДНК идентификовала одређени број жртава, али упорно одбија да дозволи да се њени резултати подвргну независној научној анализи. Није ли већу то довољно да препозна сукоб интереса и да све независно непроверене налазе који потичу из таквог извора – одбаци?

У наставку свог разматрања Караџићевог захтева, веће каже:

„...морало би се доказати [да би се задовољили критеријуми за супину – н. пр.] да су тражени подаци корисни материјално, а не само у одређеној мери или делимично. Другим речима, треба показати да би оптуженом били од знатне користи у вези са неким јасно дефинисаним питањем које је релевантно у овом судском процесу.“[12]

У процесу где је геноцид главна тачка оптужнице, има ли ишта од веће материјалне користи за оптуженог и за судски процес од одговора на питање о броју стварних жртава?

И најзад, што би се на руском рекло, „кульминационный пункт“ у резоновању Караџићевих судија: „По мишљењу већа, ICMP је оптуженом већ доставио довољан број узорака за тестирање у сврху провере резултата ICMP.“[13]

Другим речима, нека оптужени престане да се без основа буни.

Могућност оптуженог Караџића (а, подразумева се, перспективно и Младића) да добије увид у најважнији доказни материјал против њега блокирана је на сваком кораку. Ако неко располаже чврстим доказима, он се не боји провере и не разрађује сложени систем препрека, као што Хашко тужилаштво то упорно чини.

Тужилаштво онемогућава редовну примену Правилника и систематски избегава обавезу да одбрани у потпуности обелодани своје доказе. Уз сарадњу већа, Тужилаштво уместо доказа подноси безначајне листове папира где се наводни резултати ДНК идентификација само сумаризују и шематски приказују. Такви  неозбиљни „докази“ требало би да послуже као основ за пресуђивање геноцида и потенцијално доживотну осуду. Професионално и морално банкротство Хашког трибунала је потпуно и очигледно.

Наш сарадник из Сједињених Држава, Анди Вилкоксон, овако коментарише задњу одлуку већа у предмету Караџић:

„Одлуке као што је ова не наносе онолико штете Караџићу колико дискредитују сам Трибунал. Већина особа које имају осећај за праведност схвата, ако ћете некога оптужити за злочин, онда му морате пружити могућност да прегледа и тестира доказе који се користе против њега. Када Трибунал осуди Караџића на основу ДНК доказа за које му је ускратио могућност провере, то ће се лоше одразити на кредибилитет пресуде.

„Пресуда која се ослања на непроверљиве ДНК доказе и пресретнуте разговоре без тонских снимака неће убедити никога. Људи ће се на оваква суђења освртати на исти начин као што  гледају на некадашњи преки суд британске монархије, Star Chamber, или инквизиторска саслушања сенатора Макартија педесетих година.

„Долази дан када ће се политичке страсти стишати и када ће историчари сести да на миру прочитају доказни материјал и пресуде. Можда ће до тада проћи још доста времена, али то ће се неминовно догодити.“  

Тешко да би се овоме могло шта додати.

 

 

[1] МКТБЈ, Rules of procedure and evidence, http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/

Rules_procedure_evidence/IT032Rev48_en.pdf

[2] MKTBJ, DECISION ON INTERLOCUTORY APPEAL RELATING TO DISCLOSURE UNDER RULE 66(B) OF THE TRIBUNAL’S RULES OF PROCEDURE AND EVIDENCE, предмет ICTR-98-41-AR73, 25. септембар 2006.

[3] МКТБЈ, DECISION ON STANISIC REQUEST FOR ORDER OF DISCLOSURE OF MATERIALS RELATED TO THE ADMISSIBILITY OF THE EXPERT REPORT OF REYNAUD THEUNENS, докуменат D28796-D28787.

[4] http://www.srebrenica-project.com/DOWNLOAD/books/

Dekonstrukcija_2_izdanje.pdf . Најава Стејт департмана о именовању Џима Кимсија на положај директора ICMP налази се на с. 165.

[5] МКТБЈ, DECISION ON POPOVIC'S MOTION FOR DISCLOSURE PURSUANT TO RULE 66 (B) AND REQUEST TO FILE AN ADDENDUM TO PROFESSOR STOJKOVIC'S EXPERT REPORT, докуменат D24052-D24047.

[6] Графикон где је упоредно приказан распоред генома код две особе како би се установио степен подударности, или сродства, међу њима: http://www.google.ba/search?q=electropherogram+analysis&hl=sr&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=

X&ei=eG44UZatL4ny4QTt3YDgCA&ved=0CEIQsAQ&biw=986&bih=718#img

rc=BPnqvxiHvhpJ2M%3A%3BlF3XARs49BGtdM%3Bhttp%253A%252F%252Fwww.accessscience.

7] Тужилац против Караџића, Статусна конференција, 23. јули 2009, с. 364, алинеје 21-23.
 

[8] МКТБЈ, Decision on the Accused’s Motion for Binding Order to

International Commission for Missing Persons, докуменат

D73367 - D73354, у продужетку Одлука.

[9] Одлука, пар. 6.

[10] Одлука, пар. 7.

[11] Одлука, пар. 29.

[12] Одлука, пар. 34.

[13] Одлука, пар. 34.

 

 


http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/sta-je-to-sto-tribunal-i-icmp-kriju-q.html

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2013 >
н п у с ч п с
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            

Помоћ за Републику Српску