• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Ставови Миливоје Иванишевић - „БОСАНСКА КЊИГА МРТВИХ“ или наставак рата потив Срба у Босни и Херцеговини
Миливоје Иванишевић - „БОСАНСКА КЊИГА МРТВИХ“ или наставак рата потив Срба у Босни и Херцеговини Штампа Ел. пошта
недеља, 03 март 2013 15:34

(Печат, 15. фебруар 2013)                 

Меморијални центар Поточари-Сребеница и Истраживачко-документациони центар у Сарајеву фомирани су са истом намером и у веома кратком временском размаку, готово истовемено, 2002. и 2003. године. Да је то одраз непосредних потреба да се искажу и евидентирају муслиманске ратне жртве, односно пијетет према мртвим сународницима, ове институције биле би формиране током рата или непосредно по престанку ратних сукоба. Међутим, закашњење од седам, односно осам, година намеће сумњу да је сврха тих институција изнад свега да оптерете српску страну за страдања муслимана, а тек у другом плану је пијетет према мртвима муслиманима. У оба случаја испољена је и огромна подршка иностранства, пре свега држава које су и током рата подржавале муслимане.

У оба случаја стварни интерес је стварање инструмената за поткопавање државности Републике Српске. Меморијални центар Поточари-Сребреница нису ни формирали муслимани, њихове државне или верске власти, већ непосредно Високи представници за Босну и Херцеговину Волфанг Петрич и његов наследник Педи Ешдаун. То, макар посредно, сведочи да је у оба случаја испољен истоветан интерес муслиманских власти и њихових ратних и поратних стратешких партнера, финансијера и савезника у оружаним акцијама против Себа.

 

О Меморијалном Центру Поточари – Сребреница доста је писано, поготово кад је реч о Сребеници, и у овом случају само је делимично предмет наше пажње. На то ћемо се позвати још једном на крају овог огледа.

Предмет наше пажње је муслимански Истраживачко-документациони центар у Сарајеву, посебно њихово недавно издање „БОСАНСКА КЊИГА МРТВИХ“. Пре него што приђемо разматрању ове, у другачијим околностима без сумње пожељне, публикације морамо се прво осврнути на образложење и јавно саопшетне, али, видећемо, не и најважније, поводе за оснивање Центра. Први јавано покламован мотив који су Мирсад Токача и његови предводници који су га финансирали и усмеравали у том подухвату, био је да се спрече српске обмане о великом боју жртава које су имали током Другог светског рата или у концетрационим логорима, посебно у логору Јасеновац. Они су то фомулисали и обазложили следећим речима. “Као опасан примјер употребе жртава поменућемо примјер пред сами почетак рата на просторима ех – Југославије, када је србијански режим у својим медијима поново снажно оживио сјећања на злочине из Другог свјетског рата у логору Јасеновац, али употребљавајући бројке које никада нису биле јасно и поуздано утврђене и темељене на именима жртава. Наиме, у својим пропагандним активностима они су користили цифру од 700.000 убијених Срба у том логору, што је оспорено од низа релевантних истраживача.“

(Ни сада не смемо пречутати да је списак убијених у концетрационом логору Јасеновац као једини прихватљив доказ о броју српских жртава настао знатно после Другог светског рата на захтев потомака муслиманских и хрватских кољачи који су основали и водили тај логор. Ни муслимани ни Хрвати, али ни њихови заштитници и вечити господари Немци, не усуђују се да захтевају спискове Јевреја, Пољака или Руса убијених у Аушвицу и осталим логорима. То се само тражи од Срба за Јасеновац. Али није кривица ни нас ни наших побијених предака што, као ни у Аушвицу и осталим концетрационим логорима, нема таквих спискова. Српске жртве нису могли натерати своје џелате, уствари овдашње муслимане и Хрвате, да пре него што приђу егзекуцији упишу имена оних које ће убити.)

Након неколико година тај став је из неких разлога које није тешко наслутити избрисан из поменутог образложења.

Новчана средства за прикупљање података, а потом и за штампу, у импресивно високим износима обезбедиле су неке исламске државе, али и западноевропске земље чланице Нато савеза. Поред чланица Нато савеза уз њих су и неутралне Шведска и Швајцарска. Не чуде нас исламске земље, за њих је то био свети рат потив хришћанских неверника-џихад и нормално је да финансирају све што муслимани предузимају против хришћана. Не изненађују нас много ни државе Нато савеза. Њихов је интерес да се данас дугачије прикажу догађаји у којима су и сами учествовали. Можда је нормално да одговорни за страдање српског народа у БиХ, а ту су не само муслимани и Хрвати, већ и све државе Нато савеза, желе да умање и прикрију своју одговорност и да због тога финансирају сваку установу која то може да оствари. Можда је то једини, не много јаван, разлог што је за овај посао финансирана само муслиманска, али не и српска страна.

Ми смо, с друге стране, дубоко уверени да сваки народ треба да истражи и јавности саопшти обим властитог страдања и на то једино немају право они који су допринели страдању тог народа. Таква су искуства и из готово безброј претходних  ратова у свету. Да ли су после Другог светског рата Чеси, Норвежани или Холанђени, да друге не наводим, пустили Немце да преброје чешке, норвешке или холандске жртве. Или, још боље, да ли су Јапанци, иако поражени, пустили победнике Американце да преброје и запишу колико су  деце и жена, невиних грађана Нагасакија и Хирошиме, поубијали у свом злочиначком бомбардовању. Или је свако пребројао и опојао своје покојнике. На шта би личило да су Немци, поготово неко ко је радио у полицији, евидентирали јеврејске жртве у Берлину или Немачкој? Не, чак ни Немци у својој држави, као ни Американци у Јапану, на то нису имали морално право. С којим моралним правом, кад су Срби у питању, муслимани то предузимају у Сарајеву или у БиХ. С којим моралним правом то финансирају Норвешка и Холандија, а можда и Чешка, да опет друге не наводим, и притом одбацују или се само оглушују кад су у питању српске потребе и српска права. Зар то није наставак непријатељског односа према Србима који су и током рата имале државе Нато савеза.

Према поменутој „Босанској књизи мртвих“ у БиХ је регистровано 95.940 жртава. Од тог броја Срби чине негде око 25% или око 24.000 жртава. Што је знатно мање од учешћа српске популације у укупном становништву БиХ. Овим подацима се потврдила наша сумња да је муслимански Центар у Сарајеву основан да би се на „стручан“ начин прикрио стварни обим српског страдања.  Подацима сарајевског Центра служе се, не случајно, демографски експерти хашког Трибунала пољкиња Ева Табо и норвежанин Хелге Брунборг. У својим ратним публикацијама, монографијама појединих корпуса и бригада Армије БиХ, и не само у тим књигама, евидентирано је знатно више убијених лица српске националности. Њихови подаци се заснивају на документацији која је исте вредности као и документација Наташе Кандић и Мирсада Токаче. Разлика је једино у томе што су војници и њихови команданти то саопштили да би се похвалили својим ратним успесима и добијеним одликовањима, сувише рано, искрено, значи неопрезно и брзоплето, а М. Токача и Н. Кандић су то „стручно“ прерадили и колико су могли на тој основи прилагодили благовремено утврђеним стратешким потребама муслиманских власти и иностраних, као што знамо исламских и Нато, саветодаваца и финансијера.

Према нашем првом увиду укупан број српских жртава требало би увећати најмање за око 25 процената. Али то није толико битно. Можда треба увечати и број муслиманских жртава, али само оних који су страдали у Муслиманско-хрватској федерацији. Али ни то није толико битно.

Истим пословима се још од јула 1992. год. бавио и београдски Центар за истраживање злочина над српским народом, а од 2008. године Институт за истраживање српских страдања у ХХ веку, али из практичних и већ помињаних етичких разлога предмет истраживања  је још током рата ограничен искључиво на жртве властитог народа. У то време, па ни данас скоро двадесет година после рата, нема могућности да се дође до муслиманске или хрватске веродостојне документације, а без тога се не могу формирати ни веродостојни подаци.  Али више од тога су морални разлози утицали да се изврши евидентирање само жртава српског народа у Босни и Херцеговини и, колико је могуће, лица одговоних за српска страдања. Није се смела занемарити чињеница да смо и ми, пре свега у интересу одбране својих села, допринели њиховим људским губицима. Такође је требало имати у виду да су и муслимани и Хрвати ратовали једни потив других, а муслимани су поврх тога имали и бројне међусобне сукобе у Сарајеву, Сребеници, Цазинској крајини... Све је то поузоковало људска страдања.

Иза свега што се у поменутој „Босанској књизи мртвих“ крије нису битни ни укупан број мртвих, ни њихова верска или национална подела, ни односи између броја убијене деце или жена, односно цивила или војника. Најбитније се не помиње и не откива. А то место је где су они страдали. Да ли су убијени у општинама у којима су владали Срби или у општинама под муслиманком или хрватском влашћу, односно на територији Републике Српске или у Муслиманско-хрватској федерацији. Та међу ентитетска разлика је нови додатни, крунски, годинама припреман и „научно“ заснован доказ о геноцидном пореклу и карактеру Републике Српске. Отуда огромна диспропоција у броју убијених између два поменута идентитета. Чак и кад је реч о српским жртвама евидентирано је да се три до четири пута више страдалих налази у РС него у М-Х федерацији. И по том основу може нас очекивати и тужба за геноцидан однос и према властитом народом.

О српској кривици према осталим народима досије је већ формиран и покренут поступак. Ту се необориве пресуде хашког Трибунала, Меморијални центар Поточари-Сребеница и, коначно, сада налази Документационо-информативног центра и „Босанска књига мртвих“ са потписима „научника“ Мирсада Токаче и Наташе Кандић. Тиме су оправдали поверење и уложена средства богатих држава Нато савеза, међу којима су Холандија, Норвешка, а можда и Чешка, и не мањег броја исламских земаља.

 

 

Миливоје Иванишевић

 

http://www.pecat.co.rs/2013/02/bosanska-knjiga-mrtvih%E2%80%8A-poruke-i-pouke/

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2013 >
н п у с ч п с
          1 2
4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            

Помоћ за Републику Српску