Љиљана Булатовић-Медић: Подаци из књижевне биографије Радованове Штампа
уторак, 26 октобар 2010 03:43

ЕСЕЈ О КЊИЖЕВНОЈ БИОГРАФИЈИ РАДОВАНА КАРАЏИЋА [4]

 

Песништво Радована Караџића сложено је у невелики опус: он је до 1990. године  у Сарајеву објавио четири збирке песама. Али је, ипак,  био велики ауторитет у његовој генерацији, а нарочито међу млађим писцима. Био је активан у раду Удружења књижевника, имао је врло упечатљиве наступе и, кажу учесници таквих догађаја, да је тада долазила до изражаја његова способност изазивања доброг расположења међу људима. Осим тога, он је и у неком ''технолошком'' смислу био упућенији од других. Тада су ушле у оптицај видео-траке, аудио-траке, почели да се уводе сателитски програми. Он је први међу писцима набавио компјутер и заразно деловао на остале, сведочи Мирослав Тохољ.


Најпре је  из раскошне ризнице Радованових талената 1968. године изронило ЛУДО КОПЉЕ, његова прва збирка песама, за коју је одмах добио једну посебно пожељну песничку награду – ''Јован Дучић''. Мада је било и оних књижевних критичара који су ову збирку оцењивали да тек ''наговештава истински таленат, да делује ''доста неиспеглано у младалачкој журби да се што пре прочује! Стигле су оцене да ова збирка ''без двојбе одређује Радована као песника неоромантичарског израза''; да је то ''поезија наде и пркоса, каткад поезија клонућа и разнежене тугованке. Она непосредно изражава стање елементарне, чулне опијености  и заљубљености у живот, али и бол и меланхолију. Но, и поред тамнијих тонова, којима је књига бременита, видно је песниково настојање да превазиђе трагично поимање света''.


Следи збирка ПАМТИВЕК (1971.), па песме за децу ИМА ЧУДА – НЕМА ЧУДА (1982., 1994. и 2002.), ЦРНА БАЈКА (1990.). Књижевна критика дочекивала га је са похвалама, у ишчекивању да свака следећа збирка буде још снажнија.

''Када се сјећам тих наших литерарних дана, оно што је обележило поезију Караџићеву – а ја сам је сакупио, изабрао и 1992. у Српској књижевној задрузи објавио под насловом СЛОВЕНСКИ ГОСТ, у тим првим данима није се могло слутити да ће то бити тај артифицијелни, дискретни, суптилни песник "Памтивека", а поготово не песник "Црне бајке". Он се ломио негде између француских симболиста, уклетих песника и песника совјетског или руског Октобра. Наравно, са јаком епском подлогом, која је, разуме се, примљена са мајчиним млеком. И да није ово што јесте, Радован би, сасвим сигурно, био значајан српски пјесник, и једна веома, веома колоритна личност...'', каже можда  најбољи познавалац Радованове поезије, Рајко Петров Ного.

Друга Караџићева књига песама ПАМТИВЕК (изашла 1971.) изазвала је усхићење књижевне критике. Било је очигледно да се међу млађим сарајевским песницима, који су се шездесетих година нешто интензивније јавили у литератури, Радован Караџић издвојио! У то време он је, наизглед по страни, изван литерарних група,  у медицинским лабораторијама проучавао анатомију људског тијела, трагајући за човечијом душом. Тако потискивана, његова песничка страст снажније се обликовала.

Ако су у младалачкој првој Караџићевој књизи ЛУДО КОПЉЕ  носећи стихови – "Немој да поверујеш да Бог држи ствари на окупу/ да се не размиле/ поверуј да си то ти", и да "има ту нешто што је и по твојој вољи" – сведочили о реторичкој, заповедној, транспарентној самоуверености у моћ речи, у ПАМТИВЕКУ ће језичка сумаглица и пауковина да застру одвише јасна значења, а затамњена "васиона речи" биће испредана и ткана од племенских слика, од памтивека, кроз које пропламсава древност, баш као кад испод новог, тек одштампаног текста стидљиво пробије нечитак старински рукопис. Најбоље су се пјесме у ПАМТИВЕКУ, сматра Петров Ного,  сажеле и стегнуле у шкрт а складан поетски облик и наговестиле да би поезија овог песника могла бити – како то у уметности, када је ваљана, увек бива – и памтивек и палимпсест. Оне друге песме, са седам брава закључане и данас плене читаоца који воли да одгонета поетске загонетке.

Радован је стиховима записивао своје слутње и завештања много година пре него што ће Срби у тамном босанском вилајету поново бити изложени голготи. Објављује своје апокалиптичне визије, наслућује и своју улогу у свему томе.  Нежан је и разбарушен, недохватљив, широког лирског замаха, песник породичних љубавних песама. Када сам је замолила да одабере за књигу РАДОВАН једну од свих песама, његова супруга је, без размишљања прозвала песму ''Случај трава''.

Али, збирка песама за децу ИМА ЧУДА НЕМА ЧУДА, је, по моме мишљењу, другачија од свих.  То су духовите, провокативне  мудрости, песме питалице, намењене оним несташним,  интелигентним ђаволцима, какав је, по казивању мајке Јованке био управо и сам Радован. Ако за сву поезију и литературу Радованову важи упозорење да је ''непрочитана'', онда ова збирка у овој категорији књижевности тражи посебно ишчитавање, надигравање и уопште – мудријашко надмудривање. Али, и у овој збирци има песама које  су нека врста азила, као да је песник слутио шта му се спрема и видовито најавио неке догађаје. Једна од таквих, свакако су ЦИПЕЛЕ РАТНЕ…

 

 


Ова збирка је најпре добила награду Бранка Ћопића ,,Стазе детињства,, а до данас штампана у три маха: 1982., 1994. и 2002. године!

Пошто је након једанаест месеци изашао из притвора "некажњен",  Радован је песништво даровао неколико година касније својом ЦРНОМ БАЈКОМ (Сарајево, 1990.). Др Никола Кољевић ће, тим поводом,  прецизирати теоријску дефиницију да је ''Радован Караџић снажно стасао као песник, тако што је његова поетика све више израстала у својеврстан сукоб и спрег између бајке и стварности, личног трепета и заједничког нам трајања, односно, његовог урођеног 'естетизма перцепције'  и притиска антибајковитих видова живота'... Десило се овде да је једна камерна и апартна лирика изишла из себе у бели свет, да је одговорила на црне изазове једног смутног времена, а да није изневерила себе.''

ЦРНА БАЈКА је саграђена од три циклуса изванредних песама, међу којима има и љубавних:"Еx ponto", "Црна бајка" и "Речник страха". У неизбежној  мрачној затворској концентрацији, између огорчења и запитаности, песник је уточиште нашао у језику, у националном и културном памћењу. ''Еx ponto'' су стихови о прогонима, а у њима изузетно вредна песма ''Пакао'' и ''Вечита робија''! ''Повратници'' су ''стигли на крај света'' да ''обнове старо огњиште'', а кућа:

Без игде ватре
Осим оне у паклу,
Испод неба које се љути на Србе,
Разбија главе
И тражи пророчку памет! ...


Његове завичајне песме узносе сваки одсјај предела, бола, сећања на дом, на родитеље, оца, на његову Петњицу, како је и назвао једну од најлепших песама. У затвору је Радован разматрао како би се у сличним неприликама држали његови преци славнога презимена.  Тамо се ''песник присетио да Петњица није само његово родно, већ и митско херцеговачко село, и да му је отац Вук имењак оног најславнијег међу славним Дробњацима, старином из Петњице – Вука Стефановића, па је кроз његове стихове, као кроз "трстике страха", почео да "пирка развигор части". Својим стиховима залазио је "десет векова уназад", не би ли нашао сламку спаса у речима што су се размилеле и одбегле, не би ли их некако окупио у "речи главне". Стих је постао растресит, строфа еуфорична, а затомљена, понорна језичка енергија раздрмала је мали и артифицијелан лирски облик'', примећује Жарко Ружић у свом поговору збирци ''Од Лудог копља до Црне бајке''2001.године..

Никола Кољевић другом приликом о овој књизи, између осталог, каже:

"На овакав, историјским и архетипским ехом оснажен, начин одзвањају нове Караџићеве песме о завичају, о Дурмитору као завичајној памтивек-планини, а поготово о Гаврилу Принципу, као носиоцу и извршиоцу вековног памћења. У складу са својом поетиком лирски измаштане бајке овај песник и Гаврила замишља као неког доброћудног а одлучног духа који пуца у бесмислице на грудима цара. Лирски означена, али и епски утемељена у историји, оваква Караџићева визија представља и саму историју као неку црну бајку."

За готово сваку збирку поезије добио је   Радован  неку значајну награду, додуше, уз честа некњижевна противљења, али  када га  је заробила политика у ратним вихорима, као да  је поетски израз Радованов утихнуо. Као знак подршке и поштовања, пријатељи издавачи континуирано су објављивали Радованове збирке песама, које су потврђивале своју вредност: ''Словенски гост'' 1992.''Памтивек и друге песме'' – изабрана поезија, објављена је 1995. на Цетињу;  јануара 2002. у Новом Саду представљена је књига поезије, чији наслов говори и о садржају – ''Од Лудог копља до Црне бајке''; октобра 2005. у Нишу штампана је књига песама ''Под леву сису века''...

Радованове песме преведене су на руски језик, француски, енглески, италијански... Тако је 1995. гоодине италијански књижевни часопис ''Ла валиса'' објавио писмо Радована Караџића, у коме упознаје  италијанску јавност о геноциду над Србима, и уз то неколико његових песама. ''Српско-руски / руско-српски магазин ''Наше слово''  1997. и 1998. године преводи на руски језик његове песме ''Двојник'', ''Пакао'' и ''Нада''.

Општи списак литeрaтуре о њему садржи близу десет хиљада јединица. Али су његове прве књиге данас истинска реткост у библиотекама бивше Југославије, а нарочито је невероватно сазнање да их нема у тим институцијама у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори...

 

(наставак следи)

 

Извор: Књижевни часопис „Раднаја  Ладога“ - „Родная Ладога“, http://www.rodnaya-ladoga.ru/