• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Реч о Радовану Љиљана Булатовић-Медић: Мајка Радованова - Мирно спавам и чекам...
Љиљана Булатовић-Медић: Мајка Радованова - Мирно спавам и чекам... Штампа Ел. пошта
недеља, 24 октобар 2010 23:54

ЕСЕЈ О КЊИЖЕВНОЈ БИОГРАФИЈИ РАДОВАНА КАРАЏИЋА [3]


Да бих спознала суштину Радованову, да бих могла после књиге  ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ да напишем књигу РАДОВАН, у немогућности да се са њим сретнем, јер је већ био забрањен за јавност, потражила сам његову мајку Јованку. Први пут сам је срела октобра 2001. године - у никшићкој болници. Бејаше је болом опет, по ко зна који пут,  свезало срце у  постељу... Један од њених срчаних удара.

Већ на први поглед  било је као да се срећемо после дуга пута и проживљених неких великих невоља. Као да припадамо  истој генерацији... Некако, саучеснички... Даровах јој цигарете, иначе најстрожије забрањене, али по наговору њене унуке учиних тај преступ, надајући се да ће их она одбити. Кадли,   она се  тако обрадовала тим цигаретама, као да их ко зна од када није имала. Радосно, рекла бих, чак – ђаволасто ме је  погледала и детиње хитро стрпала их у ону неминовну болничку гвоздену наткасну, већ препуну цигаретама. Наравно да је одмах једну запалила. Узевши ме за обе руке својом слободном руком, избијајући  димове из дубине плућа, загледала ми се оштро у очи и лагано, чврстим гласом ме упозоравала:


''Мислим да су вам рекли да ја не волим новинаре. Мало ко од њих умије да пише оно шта је истина или шта му се каже. Ми, Караџићи, имамо грдна искуства са новинарима. Долазили су ми многи од свукуда. Из Данске, из Француске... Њима из Француске нијесам шћела дати интервјуа. Шта ја знам шта ће они тамо послије да пишу. Имала сам искуство да пишу новине чијег новинара никад нијесам видјела. Онда то препишу други. А објавили су нешто што ми није било пријатно. Шта – то сам већ заборавила. Боље је непријатно заборављати, ако се може. Само памтим да није било у реду и није било истина...Али ми се, некако, чини да у тебе могу имати повјерења.''

Тако смо се тада искрено препознале. Увезала су нас она универзална, вековно непромењива мајчинска  осећања.    Увидела сам убрзо да је она била свесна да више није само мајка Радованова, него је својим мудрим  порукама постала Мајка српска и јуначка:

''А знаш ли ти зашто је и откуд је то тако?! Зато што сам ја оваква каква сам данас одувијек таква била. Није ме савила, ни покорила никаква невоља, а јесу ме тукле цијелог ми вијека. Никоме се нијесам светила, нити сам стекла иједног непријатеља, а они који су чинили гријех мени и мојој фамилији, доцније су се стидјели. У Бога  и правду се уздам читавог мога живота... Увијек ме је пратила нека нада. Пратила ме и тјешила кућна слога. Полагала сам наду у своју дјецу  а дјеца ми била задовољна и захвална оним шта смо имали.

Прије неких петнаестак година као да се у мени нешто преломило, као да је у мени нешто сазрело, осјетила сам неку дубљу снагу, моћ да смиреније расудјујем о животу. Бијаше ми настао бољи и љепши живот. И дјеца ми бијаху сва у задовољству. Одатле ми је, мислим, дошла та нова снага и воља за живот. Онда се све преокренуло... У свему томе, у животу  Радован ми је одувијек био ослонац у свему. У њему сам осјећала неко поуздање, њега је увијек означавало нешто зрачно, нешто човечки. Из малена је био увијек стабилан, мио. Зато мирно спавам и чекам...''

Тако је и уснула: мирно, тихо и - одлучно. Приликом последњег сусрета, опет у болници, сасвим ослабила, на растанку ми рече: ''Нека си ми дошла да се поздравимо, јер сам ја одлучила да идем... Не могу више да га чекам... Нестаје ми снаге!'' Последњи пут сам се од ње опростила на њеном одру и то је било први пут да није било нашег разговора...
Умрла је у 83. години 5. маја 2005. године. Сахрањена је као Човек, како се то у горштачкој Црној Гори каже. Хиљаде људи пратили су је до последњег смираја и жалили што нема њеног Радована међу њима. А многи су веровали да ипак јесте био тамо, иако је моћна и бројна полиција пажљиво осматрала све присутне...

Када су доцније Радована ухапсили или киднаповали, боље речено, мислила сам: боље што је отишла пре тога! Она, која му је свакога дана поручивала да им се жив не предаје, мислим да би умрла онога дана када би га видела утамниченог. Било је то 21. јула 2008. године, а 30. пред одлазак у Хаг, испратио га је један од његових најближих пријатеља. Била је дубока ноћ, опет ноћ, и Радован пожелео да му пријатељ каже  своју песму ''Тајна вечера''. Њему посвећену:

Анђелима су подрезали крила
А Арханђела стрпали у жицу
А још се свећа угасила није
Ни прво слово спало на ижицу.
..

На вест о хапшењу Караџића, на улицама Београда неколико дана трајали су протести народа - немоћног. У тој својој немоћи многи су поверовали да ће Радован успети да у Хагу излечи историју од лажи. Да ће православни  Песник и психијатар помоћи Председнику да буде јачи од машинерије новог светског поретка.

Његови пријатељи, они што су му долазили из Београда  у принудном ратном смештају, на Палама, они што су долазили да се са њим друже и да му дају подршку, да рецитују, мудрују, да би он предахнуо од ратних наредби, писама, говора, покушаја да се ратне секире закопају – говорили су ми о Радовану да је он за њих ''једно велико чудо''. Да се у његовој глави ништа није помутило за свих ових година, ма шта га је сналазило. Напротив, постао је свестан свега што је добро и лоше урађено. Али, свестан тековина које је српски народ остварио, боји се да се не затре све оно што се муком освојило, за правду, за истину и за судбину српског народа, кроз крвава страдања, кроз тешке борбе на свим плановима.

Пред одлазак у тамницу говорили су му  да је он нека врста гуруа и питали га које то тајне програме  ради на себи и откуда му та енергија којом зрачи, па их третира и као пацијенте. Тако су они и бивали нека врста његових пацијената: када су их мучиле какве бољке, он би руком прелазио преко болног места и они су осећали ту његову енергију.

 

(наставак следи)

Извор: Књижевни часопис „Раднаја  Ладога“ - „Родная Ладога“, http://www.rodnaya-ladoga.ru/

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< октобар 2010 >
н п у с ч п с
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
25 26 27 28 29 30
31            

Помоћ за Републику Српску