Љиљана Булатовић-Медић: Мој прив сусрет са Радованом Штампа
субота, 23 октобар 2010 23:46

ЕСЕЈ О КЊИЖЕВНОЈ БИОГРАФИЈИ РАДОВАНА КАРАЏИЋА [2]


Радована Караџића упознала сам у Сарајеву на други дан референдума, који је расписао Алија Изетбеговић у дослуху са својим менторима, за независну БиХ, 2. марта 1992. године. Рат само што није почео и у самом Сарајеву. Покољи српског народа већ су се десили у Херцеговини, са севера су већ усташке снаге надирале преко Саве и претиле новим зверствима... Тих дана често сам била међу преосталим јединицама Југословенске народне армије, које су се повукле из Словеније и Хрватске, страдајући од нових државних сепаратистичких војних снага и описивали су ми страшна недела локалног становништва према њима... Они су још веровали да ће сачувати остатак Југославије у заједници братских народа...

Тих дана гледала сам како ничу барикаде и  како страх и насиље пустоши улице Сарајева... У згради парламента БиХ само смо привидно ишчекивали резултате тзв. референдума. Алија Изетбеговић је  већ у 14 сати, много пре истицања времена за гласање,  најавио дефинитивну одлуку ''народа'' (читајте: муслиманског, доцније прозваног- бошњачки) да се као самостална држава БиХ одвоји од бивше Југославије. (Турска је прва признала као независну државу!)

 

Који минут после те изјаве, сазнајем да ће  се недалеко одатле, у хотелу ''Холидеј ин'' Радован Караџић, као председник Српске демократске странке, обратити јавности. Гомила новинара, сниматеља и неких наоружаних људи ужурбано се крећу по хотелу, где очекујемо Радована. Нешто се заталасало када сам га приметила како хода према нама, некако високо и успорено, кроз ту згужвану масу. Памтим неку његову зачуђеност и забринутост у исто време, док је говорио. И срдитост, док је објашњавао шта се то дешава у Босни и Херцеговини.

Препознао ме је са захвалношћу што сам пре свих храбро писала или објављивала истину у магазину ПОЛИТИКИН СВЕТ, коме сам била главни и одговрни уредник, о страдању Срба у БиХ (што се и данас сматра храброшћу у Србији!). Уступише ми место готово поред њега. Пажљиво сам га једнако гледала и слушала. Да је био свестан опасности надолазећих невоља, да је био свестан своје преузете одговорности, уз помало личне несигурности – одавале су га његове руке. Док је саопштавао ставове СДС, којој је већ другу годину био председник, прстима је кидао већ до крви искидане нокте...

Када сам те вечери, због настанка ратних околности, морала да напустим Сарајево, пролазећи кроз разјарене момке на барикадама, последњим цивилним авионом, у Београду сам окупила забринуте пријатеље и заједно смо читали ''Услове за преговарање'' Кризног штаба СДС и српског народа, које  јавности  предочио Радован Караџић.

''Јуче, 1. марта 1992. године, пуцано је у српски народ и у српска знамења. Тиме је недвосмислено приказано како би изгледала судбина српског народа у сувереној, независној и међународно признатој БиХ. Све до јуче српски народ је безрезервно вјеровао у традиционалне вриједности заједничког живота у Босни и Херцеговини. Полазећи о таквог увјерења, сматрали смо да треба да прихватимо Конференцију о БиХ – штавише, били смо  њезини инцијатори и заговорници. Нажалост, јуче су наша очекивања изневјерена...''

Покушавао је Радован да дозове разуму ратне хушкаче по Босни и Херцеговини. Узалуд је набрајао услове и захтеве, праведне и добронамерне. Био је то још један у низу многих покушаја да се заустави хук градјанског и верског рата. Све конференције, преговори, говори, све декларације из разних европских центара, све је било узалуд. Из Сарајева, дотле града са процентуално највише Срба, прогнани су Срби у брдско месташце, викенд насеље – Пале. До краја рата на Палама је била смештена власт српског народа. 

Сви преговори и расправе, пред јавношћу или међу међународним изасланицима, између Алије и Радована изгубиле су се у све чешћим јауцима страдалих невиних људи. Први је у Сарајеву страдао, врло симболично, сват у српској свадби, под српским барјаком, пред православном, црквом... Речи су изгубиле смисао. Кренула је хајка неких подивљалих, сасвим нових ликова, наоружаних до зуба – на све што је српско, или што их послушно не гледа. Ко није успео да избегне из Сарајева, или се некако примири у својим становима, хапшени су, мучени најтежим мукама, убијани зверски... Са обода Сарајева несрећни и огорчени Срби осматрали су своје улице, школе, своја шеталишта, трудили се да своје таоце изведу из града љубави и мерака! И сећали се сарајевске лепоте и складног живљења.

 

 



Стога није чудо да је Радован овако описао Сарајево пре рата у једном интервјуу часопису ''Светигора'', марта 1995. под насловом:

 

''ВАСКРСЕЊЕ ШЋУЋУРЕНЕ ДУШЕ''


''У Сарајеву и његовој околини, која је сва српска, ево сам већ тридесет и четири године и имао сам прилике да видим и душу појединца и колективну, народну душу. Душа је у основи била прогнана и шћућурена негдје у дну људског бића и човјек је могао да је пусти да се нормално рашири, да ужива у духовном, једино кад је сам или кад је на селу. Наш  народ  у цјелини, српство, било је протјерано у села. У градовима је била таква пресија да су само храбри и одважни показивали своју душу и своју духовну припадност, док су остали Срби то крили дубоко у себи и много патили због тога што је њихово дневно понашање једно, а њихов унутрашњи доживљај друго. То је заиста било једно од тешких насиља протеклог доба. Мада, морам да кажем да су тзв. босански Срби и тада били, што се тиче вјерског живота и вјерских обреда, много храбрији и много одважнији, него Срби из многих других крајева...

Такозвани босански Срби – а они су већ бивши босански, јер смо ми све што је босанско одбацили, зато што су наше дојучерашње комшије и ондашња браћа на све што је босанско ставили жиг ислама – били су истрајни, али дубоко у себи. Само су ријетки одбацили од себе и своју душу и своју духовност и пристали да представљају свој народ у власти и у другим свјетовним стварима, да направе каријеру искључиво на чињеници да су се одрекли српства и да су одређени  да дисциплинују свој народ који представљају.

То је дими-судбина, а димији су представници мањинских вјера и народа у исламским системима. Дими је штићеник кога они одаберу и изравнају га са собом у овоземаљским благодатима и частима, а он је зато дужан да све припаднике своје вјере и свог народа држи у покорности и потчињености.Он је могао себи наћи снажна морална оправдања, и то је тада био прогрес, али је он у ствари био  прави дими. Димитуд, као појава у Босни и Херцеговини био је већ снажно заживио и одмакао, а сав остали народ је гледао на те своје лажне представнике са унутрашњим презиром и, наравно, патио због тога што не може да живи пуноћом свога народнога и црквеног живота.

... Тако шћућурена душа не значи да није постојала: она је само патила. Она се укривала као  рани хришћани што су се укривали и патили и страдали...  Комунизам су користили несрпски народи да Србе држе у покорности, док се  на другом плану одвијала реализација националних и вјерских програма и римокатоличке цркве и ислама.

Сјећам се да су исламски празници били велике градске манифестације: сила и сила народа се сливала тамо. Сјећам се и да није било зазорно ићи свим вјерама на поноћку на католички Божић. Али то Срби нису  могли: на то се гледало као на неко чудо; као на неку издају и напад на братство и јединство. Наши градови су у ствари и формирани за вријеме једног или другог окупатора, Турске или Аустроугарске тако да су Срби по градовима већ и по наслеђу били паћеници...''

(наставак следи)

Извор: Књижевни часопис „Раднаја  Ладога“ - „Родная Ладога“, http://www.rodnaya-ladoga.ru/