Љиљана Булатовић-Медић: Мој сусрет са Радованом Штампа
четвртак, 21 октобар 2010 20:49

ЕСЕЈ О КЊИЖЕВНОЈ БИОГРАФИЈИ РАДОВАНА КАРАЏИЋА [1]


Признајем: већ у моменту када сам прихватала жељу мојих нових пријатеља, а поштованих главних уредника часописа ''Роднаја Ладога'', да сачиним есеј о Радовану Караџићу као књижевнику, знала сам да је то  посебан задатак. Далеко одговорнији од описа његовог политичког лика и улоге у историји српског народа, па и уопште у историји краја 20. и почетком 21. века, иако сам по професији професор књижевности, а по вокацији и опредељењу писац, иако поседујем и читала сам  све Радованове књиге, све записано шта је говорио и писао, било као државник или књижевник.

Напомињем да се оцене и  разматрање његове литературеу последње време углавном објављују трагом доделе и образложења неких признања за поезију или допринос словенској култури, када се најчешће оглашавају полемичари са много острашћености, тврдећи да су та признања, пре свега, последица Радовановог политичког ореола!Стога сам се  потрудила да драгим читаоцима на руском језику саберем  основне елементе  књижевне биографије др Радована Караџића, а у околностима да је већ две деценије свакодневно у жижи интересовања, превасходно политичке јавности.


Историја је већ оверила да  је био предводник српског народа у судбоносним догађајима, у наметнутом рату у Босни и Херцеговини крајем прошлог века. У том смислу налази се у истој рубрици са генералом Ратком Младићем: Радован, као први и једини ратни председник Републике Српске и Врховни командант Оружаних снага најпре Српске Републике Босне и Херцеговини, доцније Републике Српске, а Младић, као први и једини ратни командант Главног штаба Војске Републике Српске! Тако је хтео српски народ, када их је преко својих изасланика у Парламенту изабрао 1992. године да му буду вође у одбрани од поново оживљеног усташког покрета из Другог светског рата и набујалог милитантног ислама - да сачувају аутохтоност српске нације на просторима новонастале Републике Српске, после распада бивше Југославије, иако је програмска намера била да сачувају ондашњу Југославију и да у њеним оквирима остане Босна и Херцеговина.

Али, ако је генерал Ратко Младић читавог живота школован  да буде војник и био увек најбољи или међу најбољима и може се рећи да је његов положај у историји имао природан ток,  откуд је баш Радован Караџић изронио да буде политички трибун у то најдраматичније време на балканским просторима? Знан тек у круговима сарајевских интелектуалаца, Радован – коме су у животу били најважнији породица, пријатељи, поезија, психијатрија и – тек на крају политика! Како баш он,  поред свеколиког броја политичара, који су се представљали борцима за братство и јединство и слободу свих народа и народности у ондашњој Југославији!

Као илустрацију ситуације, унећу мало духовитости: када би се крајем прошлог века, пре почетка рата у Босни и Херцеговини, у бившој Југославији говорило о Караџићу, подразумевало би се да се ради о ВУКУ Караџићу, творцу АЗБУКЕ, ћириличног писма српског језика. Временом, то се тако изменило, да је настала шала, по којој учитељица пита ђака шта зна о Вуку Караџићу, а он јој одговара да је погрешила, јер: ''Вук је – Вук Драшковић (новонастали српски политичар), а Караџић је – Радован!''

После подизања срамотне оптужнице тзв. Трибунала у Хагу против Караџића и Младића (основаног још 1993.) да су извршили геноцид над несрбима у Бих, њихов прогон из БиХ, ратни злочин против човечности, ''богови рата'' су обојици забранили да се баве својим послом и отерали их у изолацију. Генерал Младић још увек са њима води свој специјални рат, већ им је десетак година недоступан, Радован је, пре него што су га ухапсили и испоручили Хагу, незнано колико времена, незнано по којим просторима кружио у свом ''тиховању'' писао песме и роман, а као др Драган Дабић својим начином ''лечио душе'' народа.

Данас је Караџић опет препознатљив као Радован и готово свакодневно у политичкој судници у Хагу води битку за истину о борби и страдању српског народа у Босни и Херцеговини почетком 90-их година прошлог века, па све до данашњег дана. Уколико му дозволе да остане у животу, иако су у судницама Хага већ донели све пресуде, по тачкама по којима га окривљују – да је крив, истините чињенице би му омогућиле обарање  свих досадашњих лажи и манипулација и ослободио би српски народ анатеме да је – геноцидан. Наравно, ако му не доделе судбину Слободана Милошевића, на пример, као и осталих  Срба који су на разне начине, насилно, преминули у Шевенингену.

 


Ех, сад: како у тим околностима одговорити на неумитно питање колико је Радован Караџић заиста песник од светског формата и да ли му политичка харизма отежава или олакшава афирмацију књижевног ствараоца. Поћи ћу од тога да је још од раног детињства, у његовој Црној Гори према својој писмености и литерарном таленту, обећавао да ће постати књижевник. Судбина му је одредила вишеслојну будућност.

Рођен је 19. јуна 1945. године у Петњици, маленом селу у планинама на северу Црне Горе. Караџићи су од давнина познати као умни, хајдучки храбри, вредни људи. Мајка Јованка казивала ми је да је рођење Радованово објављено као ''да  су им анђели донели радост'', као првом сину у породици дали су име ''на радост породици'', а он је са непуних девет месеци стао на ноге и – кренуо у живот! Од Мајке Јованке из наших честих, поверљивих  разговора сазнавала сам како се сналазила да у сиромаштву преживи у то време, јер јој је муж Вуко био у затвору као четник (а она потиче из гласовите партизанске породице),  да је  Радован имао пет година и три месеца када му се отац вратио из затвора, да јесте био посебно размажено дете,  ''послушан према старијима, али их је неуморно радознало запиткивао, духовно изазивао да се према њему опходе као себи равнима''. После Радована, по изласку очевом из затвора, породица Караџића увећала се за још три сина и кћи.

Радован је био најбољи ђак у својој генерацији у Никшићу. Да ће постати трибун српског народа, свакако ни сањао није, када је све изненадио својом одлуком да оде у Сарајево (1960. године), заврши средњу медицинску школу, па медицински факултет (1971.). Уз студије писао је и објављивао песме,  бавио се новинарством у редакцијама за културу у сарајевским листовима, режијом културних програма и приредби, уређивао студентски лист ''Поноћник''... У време студентске револуције у Југославији 1968. године, био је и један од челних бунтовника. 

''За психијатрију се врло рано определио, зато што је она гранична област и има везе са целином људског бића. Психијатрија има доста додирних тачака са уметношћу, философијом, а у исто време је медицинска наука. У психијатрији се претежно бавио депресијама и неурозама. Радио је истраживања у области маскиране депресије. Заједно смо радили на психоаналитичком тумачењу народних песама. Најдуже је радио у државној болници на Кошеву у Сарајеву, на клиници ''Др Неђо Зец'', затим на Унисовој клиници; био је  члан Института за колективну анализу, који је повезан са истоименим у Лондону; придружени је  члан Лондонског друштва за групну анализу. Радован је академске 1974- 75. године боравио у САД,  са стипендијом ИРЕX  фондације – која је била намењена упознавању са америчком поезијом на Колумбија универзитету!'', казивала ми је Радованова супруга  лекар Љиљана Зелен-Караџић, а Радован овако описује њихов сусрет и сапутништво, које је такође доцније попримило историјски значај:

''На првој години упознао сам моју супругу. Пореклом је из једне од најугледнијих српских породица у Сарајеву. Тешко страдала од усташа у другом светском рату. Отац јој је био економиста, мајка професор књижевности. Обоје смо студирали медицину и обоје специјализирали психијатрију. Били смо задивљени душом човековом. На универзитету у Сарајеву тада је било четири хиљаде студената, а од тридесет клиника – три су водили Хрвати, остале муслимани. Након годину и по смо се венчали. Обављали смо индивидуалну и групну терапију. Јунговог смо усмерења. Размишљали смо на исти начин – да су пацијенти само особе које траже душу. Лечио сам нервозе, психозе, депресије, она је била сексолог. Психијатрија је синтеза друштвених, социјалних, индивидуалних, филозофских и етичкихпроблема. Имали смо велико задовољство да се суочавамо са пацијентима и осећај да помажемо човечанству да буде боље.''

Брзо се Радован уткао у живот Сарајева и умео да ужива у њему, био је успешан на све стране, са широким круговима познаника Сарајлија, али са врло уским бројем пријатеља, придружио се интелектуалној елити, најпознатијим песницима:

 

'' У нашој литерарној дружини он је био, што би се рекло, редак звер: ми смо сви били на хуманистичким факултетима а он на медицинском, где су углавном студирала деца из тзв. бољих кућа. Татина и мамина деца... Радован се међу нама први оженио, први добио децу. Ми смо били 'првоборци из 68.', али, он је имао једну упоришну тачку: адресу, породицу, обавезе, која је чинила њега озбиљнијим од нас, без обавеза... У његовим првим песничким  радовима било је нечег непреврелог, бунтовничког, магличастог, несређеног, јер се он није на часовима књижевности и теорије књижевности припремао за будућег професора књижевности, већ је на анатомији, рецимо, сецирао лешеве...  Радован је постао миљеник своје књижевне генерације, препознатљив по разборитости, по стрпљивој пожртвованости, спремности да помогне као 'одличан љекар и сјајан психијатар', по својој 'уљудности', која је била последица религиозног осећања, које је понео из свога дома. Радован је био толико уљудан да се понекад некима чинило да је без темперамента, а касније се показало да је 'несаломив'!'' (Из казивања песника и професора Рајка Петрова Нога, Караџићевог блиског пријатеља,  које сам забележила у мојој књизи РАДОВАН, Београд, 2002.)

 

 



А миље у коме је етички, етнички, политички и песнички  стасавао Караџић, био је врло комплексан. Посебно је морало оставити трага на његову душу и рационалну оријентацију, то што је од рођења у Црној Гори љуто осећао нетрпељивост околине и власти према својој ''четничкој'' породици. Затвор или апсана, како се у народу каже, лебди изнад његове судбине читавог му живота. Најпре је отац био заточен неколико година у затвору и прве године, па до краја живота, био превасходно васпитаван мудростима Мајке. Потом се и сам нашао у једанаестомесечном притвору, као жртва монтиране афере око неке кредитне новчану манипулацију. Изашао је - ослобођен кривице, али без јавног извињења за ту увреду. Савременици Радованови за то време кажу да је у Сарајеву владала суморна и тешка атмосфера. Довољно је било да страдате, ако неко покаже прстом на вас или вас за нешто оптужи и то јавно објави. За ову аферу сматрају кривцем Службу државне безбедности БиХ, која је хтела, кажу, да га наговори да им буде шпијун, а све после његовог једногодишњег боравка у Америци.

И, колико год га то рањавало, показало се да га није ослабило, напротив, чинило га је све чвршћим, упорнијим, енергичнијим, са све више самопоуздања. И све то претакао је у – поезију.

У то време у БиХ српски  интелектуалци, опирући се једноумљу, а  на путу ка повратку својој традицији, својим коренима, ослањали су се  на оживљавање идеја ''младобосанаца'', односно, Гаврила Принципа, као трагичног јунака косовске мисли, тј. једне генерације југословенских националиста која је била са извесним анархистичким поривима у револуционарној пракси. Било је то генерацијско ''напредовање у позадину'', трагајући за мостовима према својим прецима, који су прешли Албанију, прошли голготу и дочекали васкрс Србије! (Може се рећи да је са тим сродна Радованова  песма ''Гаврило Принцип'', на пример.)

Из ''босанског казана'', из те балканске варијанте комунизма, тада почињу да се у таласима исељавају српски, делимично и хрватски, па чак и муслимански интелектуалци.  Тешко је било трпети понашање тадашње власти, која је - ако би са разлогом похапсила муслиманске фундаменталисте, који су већ тада били претходница и заговорници верског рата у БиХ,  одмах тражила жртве и међу српским и хрватским интелектуалцима, као равнотежу и према њима, такође предузимали казнене мере. У исто време, почињу и сеобе народа из Босне. Срби су, наравно, хрлили у Београд. Покушао је то и Караџић (1983.), али из породичних разлога, морао се вратити Сарајеву, у коме је било све теже бити Србин и православац. Из тога покушаја искалила се једна од његових најбољих песама ''Калемегдан''.

Распад СФРЈ био је погубан, можда највише у БиХ. Очекивало се, наивно, да ће ''братство и јединство'' сачувати БиХ. Посебно су били неприпремљени за след догађаја – Срби! Утолико је имало трагичније последице тумачење на Балкану и међународним посматрачима и ''боговима рата'' да све што је било југословенско па нестало или страдало, бива оптужено да је последица великосрпске тираније, па чак и агресије!

У тој атмосфери у БиХ  формирају се странке са националним  одређењем: Хрватска демократска заједница и Странка демократске акције. Срби су сматрали да је потребније да се организују и повежу у Српском културном друштву ''Просвјета'' и својом културом, традицијом, историјом, одупру надолазећој ратној опасности. То закашњење у страначком окупљању српског народа, могло је бити фатално. 

О томе је најбоље да цитирам самог Караџића:

''Многе захтјеве са терена за оснивањем странке у почетку смо одбијали, говорећи народу да ће српско културно друштво ''Просвјета'' задовољити све њихове захтјеве, који су се тада сводили на културно окупљање и информисање Срба у БиХ. Наиме, ми смо тада осјетили одређене зебње код Срба и одређено неповјерење, према политичком току збивања, као и потребу за неком формом окупљања. Тада смо рекли, ево, имаћете ''Просвјету'' и огранак ''Просвјете'' у сваком селу, па ћете дјеловати културно, јер смо још увијек сматрали да неће бити потребе и за политичким окупљањем. Имали смо на уму чињеницу да ће у тим друштвима Срби коначно моћи да се слободно окупљају, јер је протеклих 45 година постојао одређени страх у Југославији од такве врсте окупљања. Међутим, показало се да то није било довољно. Стога се морало приступити формирању Српске демократске странке.

С друге стране, Српска православна црква није имала иза себе јаку интернационалу која би је штитила и обезбиједила јој равноправност. Српска православна црква је била најнеравноправнија институтција у Југославији. Да не набрајам број изграђених цркава у поређењу с бројем изграђених џамија и католичких цркава, мада је нама драго да се и све то гради. Али српске цркве не само да нису грађене, него није допуштено да се обнове ни оне које су порушене током рата, да се доведу у стање од прије рата, него су још и рушене неке цркве након рата... Ми смо изашли пред српски народ са неколико једноставних а чаробних реченица: Срби! Иако сте страдали, иако сте живјели под притисцима, ви постојите! Имате право да постојите! Ваше постојање никога не треба да вријеђа, и нико нема право да се љути што ви постојите! Ви сте спремни да са другим живите у миру! Према људима ћете се односити тачно онако како се други односе према вама.'' (Из интервјуа Р. Караџића у сарајевском часопису ''Недеља'', 20. септембра 1990.)

У таквим приликама, на велики православни празник Петровдан, 12. јула 1990. године најзад се формирала и у БиХ Српска демократска странка, коју је пре тога основао у Хрватској такође психијатар, човек јаког угледа међу Србима, др Јован Рашковић. Дотадашњи  српски професионални политичари су се склонили и побегли од те одговорне функције и ''даровали'' је песнику и психијатру, Србину и православцу Радовану Караџићу. Лично  је Добрица Ћосић, један од најутицајнијих српских писаца и револуционара, пресудно утицао да се Радован, мада невољно, прихвати те историјске улоге вође српског народа. Наглашавао је да је то само привремено решење.... Које је потрајало све време рата, па, ево, и до данашњих дана.

 

(наставак следи)

 

Извор: Књижевни часопис „Раднаја  Ладога“ - „Родная Ладога“, http://www.rodnaya-ladoga.ru/