• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Реч о Радовану Љиљана Булатовић-Медић: Мој сусрет са Радованом
Љиљана Булатовић-Медић: Мој сусрет са Радованом Штампа Ел. пошта
четвртак, 21 октобар 2010 20:49

ЕСЕЈ О КЊИЖЕВНОЈ БИОГРАФИЈИ РАДОВАНА КАРАЏИЋА [1]


Признајем: већ у моменту када сам прихватала жељу мојих нових пријатеља, а поштованих главних уредника часописа ''Роднаја Ладога'', да сачиним есеј о Радовану Караџићу као књижевнику, знала сам да је то  посебан задатак. Далеко одговорнији од описа његовог политичког лика и улоге у историји српског народа, па и уопште у историји краја 20. и почетком 21. века, иако сам по професији професор књижевности, а по вокацији и опредељењу писац, иако поседујем и читала сам  све Радованове књиге, све записано шта је говорио и писао, било као државник или књижевник.

Напомињем да се оцене и  разматрање његове литературеу последње време углавном објављују трагом доделе и образложења неких признања за поезију или допринос словенској култури, када се најчешће оглашавају полемичари са много острашћености, тврдећи да су та признања, пре свега, последица Радовановог политичког ореола!Стога сам се  потрудила да драгим читаоцима на руском језику саберем  основне елементе  књижевне биографије др Радована Караџића, а у околностима да је већ две деценије свакодневно у жижи интересовања, превасходно политичке јавности.


Историја је већ оверила да  је био предводник српског народа у судбоносним догађајима, у наметнутом рату у Босни и Херцеговини крајем прошлог века. У том смислу налази се у истој рубрици са генералом Ратком Младићем: Радован, као први и једини ратни председник Републике Српске и Врховни командант Оружаних снага најпре Српске Републике Босне и Херцеговини, доцније Републике Српске, а Младић, као први и једини ратни командант Главног штаба Војске Републике Српске! Тако је хтео српски народ, када их је преко својих изасланика у Парламенту изабрао 1992. године да му буду вође у одбрани од поново оживљеног усташког покрета из Другог светског рата и набујалог милитантног ислама - да сачувају аутохтоност српске нације на просторима новонастале Републике Српске, после распада бивше Југославије, иако је програмска намера била да сачувају ондашњу Југославију и да у њеним оквирима остане Босна и Херцеговина.

Али, ако је генерал Ратко Младић читавог живота школован  да буде војник и био увек најбољи или међу најбољима и може се рећи да је његов положај у историји имао природан ток,  откуд је баш Радован Караџић изронио да буде политички трибун у то најдраматичније време на балканским просторима? Знан тек у круговима сарајевских интелектуалаца, Радован – коме су у животу били најважнији породица, пријатељи, поезија, психијатрија и – тек на крају политика! Како баш он,  поред свеколиког броја политичара, који су се представљали борцима за братство и јединство и слободу свих народа и народности у ондашњој Југославији!

Као илустрацију ситуације, унећу мало духовитости: када би се крајем прошлог века, пре почетка рата у Босни и Херцеговини, у бившој Југославији говорило о Караџићу, подразумевало би се да се ради о ВУКУ Караџићу, творцу АЗБУКЕ, ћириличног писма српског језика. Временом, то се тако изменило, да је настала шала, по којој учитељица пита ђака шта зна о Вуку Караџићу, а он јој одговара да је погрешила, јер: ''Вук је – Вук Драшковић (новонастали српски политичар), а Караџић је – Радован!''

После подизања срамотне оптужнице тзв. Трибунала у Хагу против Караџића и Младића (основаног још 1993.) да су извршили геноцид над несрбима у Бих, њихов прогон из БиХ, ратни злочин против човечности, ''богови рата'' су обојици забранили да се баве својим послом и отерали их у изолацију. Генерал Младић још увек са њима води свој специјални рат, већ им је десетак година недоступан, Радован је, пре него што су га ухапсили и испоручили Хагу, незнано колико времена, незнано по којим просторима кружио у свом ''тиховању'' писао песме и роман, а као др Драган Дабић својим начином ''лечио душе'' народа.

Данас је Караџић опет препознатљив као Радован и готово свакодневно у политичкој судници у Хагу води битку за истину о борби и страдању српског народа у Босни и Херцеговини почетком 90-их година прошлог века, па све до данашњег дана. Уколико му дозволе да остане у животу, иако су у судницама Хага већ донели све пресуде, по тачкама по којима га окривљују – да је крив, истините чињенице би му омогућиле обарање  свих досадашњих лажи и манипулација и ослободио би српски народ анатеме да је – геноцидан. Наравно, ако му не доделе судбину Слободана Милошевића, на пример, као и осталих  Срба који су на разне начине, насилно, преминули у Шевенингену.

 



 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< октобар 2010 >
н п у с ч п с
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            

Помоћ за Републику Српску