• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
ПРЕДГОВОР Штампа Ел. пошта
Ратне наредбе

Једва да треба рећи да је ова друга врста објективне, то јест командне одговорности за дела својих потчињених једино могућна и применљива у случају др Радована Караџића. То је очигледно имао на уму и тужилац када је у измењеној оптужници (одељак 60-66) навео подробне податке о јавном и државном положају који је заузимао и уставним и законским овлашћењима којима је при том располагао. Отуда се и могло поставити питање Караџићеве командне кривичне одговорности, која представља "одговорност вишег званичника за дела свог потчињеног ако је знао или је имао разлога да зна да је његов  потчињени на путу да изврши таква дела или је већ то учинио, а његов претпостављени је пропустио да предузме нужне и разумне мере зарад спречавања таквих дела или кажњавања њихових извршилаца". 

Но, као што се питање командне кривичне одговорности увек може поставити, тако се и њено постављање унапред може предупредити предузимањем нужних и разумних мера које ту командну одговорност могу отклонити. У својству Председника Републике Српске др Радован Караџић је то управо учинио. Почев од 13. маја 1992. године, када је преузео дужност, па све до краја рата 1995. године, др Радован Караџић је упорно и постојано предузимао одговарајуће мере да спречи чињење ратних злочина и да казни њихове извршиоце. Тога ради издао је дванаест општих прописа и упутстава о доследној и безусловној примени правила међународног ратног права, посебно Женевских конвенција од 1949. године, у оружаним снагама Републике Српске, три наредбе о забрани паравојних јединица под претњом кривичног прогона и две наредбе о пуној слободи кретања и неприкосновености представника Међународног комитета Црвеног крста. Уз сваку од ових наредби дато је подробно објашњење о околностима у којима је донета, разлозима због којег је донета и циљу који је њеном доследном применом требало да се постигне.

Како су се и поред свих ових мера предохране ратни злочини ипак дешавали, што је изгледа неизбежно у сваком, а нарочито у грађанском и верском рату, др Радован Караџић није презао ни од личне интервенције зарад прогона и најоштријег кажњавања њихових починилаца. Додуше, у својству шефа државе, а у систему који је почивао на подели власти и владиних права, др Радован Караџић није имао право да се на било који начин меша у делатност правосудних органа - судова и тужилаштва, а камоли да сам покреће кривичне и прекршајне поступке, пресуђује и кажњава. Све што је у таквим околностима могао да учини било је упозорење надлежним органима – Министарству унутрашњих послова, Војсци Републике Српске и општинским властима да благовремено предузимају одговарајуће мере предохране да би се чињење ратних злочина унапред осујетило, а уколико до њих дође, да се одмах и без икаквог одлагања осумњичени ухапсе и приведу правди. У оквиру таквих релативно ограничених могућности др Радован Караџић је појединачно интервенисао чак 28 пута.

Већ ове ратне наредбе, које предајемо знатижељи читалаца, подстичу у нама веру да ће потоњи суд историје о др Радовану Караџићу, тој српској живој легенди и миту, бити битно другачији од суда који у овом часу изричу многи наши, нарочито инострани, савременици.


Коста Чавошки


 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< јун 2009 >
н п у с ч п с
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30        

Помоћ за Републику Српску