• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Радованов гамбит
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО Радованов гамбит Штампа Ел. пошта
Написао Печат / Рајко Петров Ного   
понедељак, 09 мај 2011 00:00

 

У СРПСКОЈ ТАМНИЦИ


Да испричам и како сам посетио Радована у београдском затвору 29. јула 2008. године, дан пре него што ће га изручити. Када сам разабрао да породицу са Пала неће пустити да га посети, замолио сам Радовановог брата Луку да припита кога већ треба да ли бих га можда могао посетити. Лука ми увече јавља да се сутра пре подне спремим за посету. Помишљам да ће Радована ту ноћ одвести, па се они што посете одобравају цинично шале… Говорим својој Љиљи да знам, ако ме пусте, која ће бити прва Радованова реченица, и изговарам је… А не, неће, каже она, Радован је пристојан човек… Пристојан је са вама, што би био са мном… Пролазим кроз лаку тамничку процедуру, помаже ми један од Радованових адвоката, Горан Петронијевић, и мислим како је бедна моја биографија – ни једног јединог дана нисам провео у затвору… Сви службеници су љубазни. Погрешили смо улаз за посете, Горан ме по инерцији повео на службени, али ме нису вратили; сви као да су за нешто криви, сви као да нам се извињавају… Жена у полицијској униформи каже ми да причекам, Радован има неког у посети. Чекам и ходам. Добио сам скупих 15 минута, ваља да се концентришем на најважније. Од када га нисам видео, и кад ћу га опет видети… Жена у униформи ми каже да могу да уђем. На вратима ме дочекује висок, штркљаст, избријан, подшишан, подмлађен Радован, скоро као из студентских дана, само што му је густ пршић попадао по коси. Поздрависмо се, а онда се он поизмаче да ме осмотри, и рече ону реченицу коју сам рекао да ће рећи: Што си остарио, Ного? Подигох мајицу, лето је, да испод мајице види дуги рез од операције пушачких ногу. Шта је то, усплахирено пита. То је оно што се ти овуда годинама скиташ, а не лечиш пријатеља… Седимо један преко пута другога за дугим столом са још дужим клупама, на крају клупа седи по један полицајац; снебивају се људи, и њима непријатно… Избегавао сам сва места где бих вас могао срести. Једном код Бранковог моста приђе ми тај и тај, који је са нама на Ади играо фудбал, да ме пита за неку улицу. Натукох шешир дубље и наштимах глас: Не знам, нисам одавде, кажем… Тако је боље, тај није са нама, велим, ко зна шта би с тим да те препознао… Све што смо даље причали, мора да је оној двојици полицајаца, а и онима који су снимали, звучало неовдашње. Најпре сам му рекао шта мислим о роману Чудесна хроника ноћи. А мислим да је изврстан, нарочито други део… Онда он прича како је у њему одјекнуло оно што сам о двестогодишњици Карађорђевог устанка на Сретење Господње кликнуо из Марићевића јаруге, а што је и у онима који су то слушали у таласима одјекивало:

Ваљало би овдје, у Марићевића јарузи – одакле је Карађорђе кренуо на подвижнички, жртвени и трагически пут до Радовањског луга – данас, на Сретење Господње, кратко и јасно зборити.

Савремене планетарне дахије, и ове наше локалне потурице, у постдејтонској и постмодерној ревизији, али и производњи историје, ничим се другим не баве до сјечом кнезова:

Једног кнеза преварит можете,
Једног посјећ, а два ће утећи.

Ту двојицу што су утекли народ је препознао и својијем крилом закрилио. Није народ, како нови усрећитељи говоре, њихов талац. Народ им је јатак. Да је друкчије, до сада би их на превару ухватили и посјекли:

Ко ће љута змаја преварити,
Ко ли њега спаваћива наћи?

Док слушамо Вишњићеве стихове о Карађорђу, не можемо а да не помишљамо и на неке данашње бјегунце. То је у поезији законито.

У Вишњићевом, а онда и у Његошевом стиху, који је, како Иво Андрић каже, калуп за српску осјећајност, усековане главе предака обреле су се и оживјеле на новим раменима:

Диже народ, крсти земљу, а вараварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.


ТИХИ УЧИНАК РАДОВАНОВЕ РАДИЈАЦИЈЕ


У Хагу, у том за Србе Хаду, та устаничка историја тешко је оклеветана. Хашка инверзивна ревизија наше новије историје очигледнија је од Орвелове негативне утопије. Милосрдни, анђеоски прилози бешчашћа нових варвара 78 ноћи и 78 дана учинили су од Срба анахронизам. За лоботомирани свијет застрашујући, а за нас узвишени анахронизам.

Поезија, она највећа – Хомерова, Дантеова и Шекспирова, Вишњићева и Његошева – ондашња и данашња, од анахронизма, од тих забуна у времену, и живи. Живи као непресушна свјежина по којој се народи препознају.

Када би данас, на Сретење Господње, двјеста година од дана када је овдје зачета слобода, Карађорђе Петровић по други пут у Марићевића јаругу бануо, многи би се званичници којекуде разбјежали. А они који су се Филипу Вишњићу, том слијепом видиоцу буне одазвали – имали би сучим пред Вожда изаћи:

Из нових фресака стара туга веје,
Није све пропало кад пропало све је.

(Тада ми је на ручку пришао неко из протокола и питао да ли имам копију тога што сам говорио, интересује се председник… Који председник, питам. Живковић, каже… Чега је он председник, питам. И откуд му нагла склоност за књижевност… Звоне телефони, питају ме јесам ли ухапшен… Био бих, кажем, да има ко да ме ухапси… Домало, ево другог поклисара; то што сам говорио тражи Манојло Вукотић за Новости, које то сутра објављују у целости. Био је директан, чак сателитски пренос прославе; док су се снашли, ја сам им своју реч протурио кроз ноге. Тако је то са кратким формама… Чујем да од тада траже на увид шта ће награђени песник који се одазвао Филипу Вишњићу да говори…)

Радован прича да се све ово време, док се скривао, припремао за суђење. И стварно, делује као да је одахнуо. Сад је у чистој позицији. Нада се да ће најзад породицу оставити на миру. И пријатеље. А да ће он са тог тамо микрофона и судијама и свету, као пред Богом, рећи истину. Помиње да је у оном лап-топу који су му узели имао читаву хронологију догађаја, концепт одбране. Али има то и у глави… Немаш ваљда илузија о исходу, кажем… Ако тамо буде с од суђења и п од правде, могло би бити свашта. А што се мог живота тиче, ја сам га одавно прегорео. Могао сам сто пута погинути. Могао сам бедно, понижавајуће умирати. Све је ово мени приде. Ја мене уопште не занимам. Занима ме да колико год могу служим истини и оклеветаном народу… Уосталом, шта ми на крају могу? Могу ме само вратити писању! Ја знам шта су затворске концентрације и шта је згуснуто време…

Одахнуо сам када је изговорио да му ништа не могу. Да га само могу вратити писању… И помислио како је, унаточ свему, бити песник, писац, ствар повлашћена, спасоносна…

Моли ме да Луки даднем своје нове књиге. Помиње и књиге пријатеља… Шта ће ти књиге. Тебе ће тамо затрпати, удавити папирима… Немаш ти појма, каже, како се одмарам кад са тих папира пређем на лепу књижевност… Кажем да сам Луки већ дао књиге. У једној сам ти обележио песму која се тебе тиче. Прочитај, кад стигнеш, само њу… Знаш ли је напамет… Знам… Би ли ми је рекао? Погледујем у сат, па у полицајце, они рукама показују да наставим. Прошло је не 15 већ 30 минута. Говорим му „Тајну вечеру“… Видим како му се очи осенише…

Кажем да ћу увече на митингу говорити и питам има ли шта да поручи. Има. Да поздравим све, а нарочито оне који га знају као Драгана Дабића. Моли да га разумеју што им се није могао рећи, али да буду сигурни да је он исти онакав каквим су га упознали… Док се растајемо, један полицајац устаје и, кад је затворио врата, каже ми: Не знам како ћете ово разумети, и молим да ми не замерите, али ја се осећам повлашћеним што сам, макар и овако, вашем разговору присуствовао… Нисам изненађен и није ми први пут да видим тихи учинак Радованове радијације…

Он није, како су опскуранти распевали, никакав гусларски тип, мада гуслати уме. Он је урбанији од многих који се за урбане издају. Тачно значење речи урбаност управо је уљудност:




 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< мај 2011 >
н п у с ч п с
1 2 3 4 5 6 7
8 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31        

Помоћ за Републику Српску