• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Радованов гамбит
РАЈКО ПЕТРОВ НОГО Радованов гамбит Штампа Ел. пошта
Написао Печат / Рајко Петров Ного   
понедељак, 09 мај 2011 00:00

 

САРАЈЕВО, ОПСЕДНУТО СПОЉА, БЛИНДИРАНО ИЗНУТРА


Радовану сам могао рећи све, и говорио сам, често начином најгрубљим. Он би се смешкао и понекад рекао: зло говече, јуне довијека… Једанпут, сад не знам због чега, притерам га уза зид и кажем: „Јеси ли ти нормалан?“ А он ми прибрано вели: „Боже, Рајко, да сам нормалан, одавно бих полудио…“ И други пут, када сам му почео да сипам со на рану због крупног кадровског промашаја, резигнирано, скољен свакодневним страхотама, тихо ме је опоменуо: „Има јутара када не знам да ли да се обријем или да се убијем…“ То сада звучи као доскочица, неко опште место, а онда је било језом пуњено…

Седимо тако код њега на Палама до пред зору Црнчевић, Капор, Ђого, Тохољ, а с нама и један што је залутао, па када сам Радовану рекао да ми потражи ципеле које сам загубио, тај падобранац ће прекорно да ми пребаци – зар да ми председник тражи ципеле… Оладио сам га, рекав да председник са мојим ципелама нема ништа, ципеле тражи Поноћник… А када се, опет, песник Тодор Дутина пожалио Радовану да су му наши скинули и однели врата са стана, Радован му је, смешкајући се, рекао да су врата, из аспекта председника републике, ипак у српским рукама… Када бих својом насртљивошћу сасвим претерао, Караџић би за мене срезао формулу: „Ного, кад си пијан безобразан си, кад си трезан, досадан си…“

Радованов СДС у почетку није био странка. Био је то покрет. Кустурица је причао да му је све постало јасно када је после првих избора срео Драгана Драгића, Романијца, уз то једног од директора Шипада, који је, као директор, наравно, био у реформистима, па га питао шта мисли о исходу гласања, а овај му казао како је од куће кренуо као дисциплиновани реформиста, а да је, са гласачким листићем, сама рука отишла у СДС! Први демократски избори у Босни, и то је опште место, били су попис становништва по вери и нацији, ако не рачунамо нешто Југословена које је време новије историје оставило на цедилу…

Предолимпијско и олимпијско Сарајево грцало је у некој атавистичкој срећи која није слутила на добро. Читав свет се у Сарајеву, и на планети, делио на рају и папане. Ко није био рођени Сарајлија или приправник за рођеног, ко није умекшавао ч или бар симулирао, тај је с проклетством на свет пао и није му требало веће несреће од те, боље би било да се није ни родио. Уз Олимпијаду, у неком башчаршијском ћумезу, наплатили су Кирку Дагласу неки бућкуриш хиљаду пута скупље и фалили се како су заврнули папана… Рођене и прирођене Сарајлије биле су ухватиле бога за браду и мирно су, пред старом православном црквом, пуцале у српског свата… Спржише голобраде, ненаоружане војнике до јуче заједничке војске у Добровољачкој улици, испред Скендерије, у центру Сарајева, а у Тузли, на Тузланској малти, погром војника који су се мирно и по договору повлачили, директно је преносила локална телевизија. На крају преноса, као после каквог добро обављеног посла, они што су те страхоте сликали, пожелели су, онако знојни, да попију коју пиву… Па Сијековац, па Братунац, па Кравица и Скелани, Босански Брод… Док се редом како су се збивали не објективизују и не процесуирају ови бројни рани радови злочинаца, није најлогичније питати о Сребреници.

А тек Сарајево, опседнуто споља, блиндирано изнутра… Када је крваво коло почело, Сарајево је за ноћ и дан изнутра слупано и опљачкано. Свака је четврт имала свога силеџију који је ту ведрио и облачио. Главни шефови локалних банди били су на диспозицији врховном бабу… Не постоје у Босни само паралелне историје, већ и паралелне перцепције: свака ствар се види на најмање три, углавном супротстављена начина…

Прочитао сам петнаестак књига о ратном Сарајеву, а овде ћу се присетити само једног поглавља из књиге Манојла Чалије „Сарајевска проклета чаршија“. Уклопљен у рају, говорило се да ће да наследи Церара на коњу са хватаљкама, Чалија је касније докторирао и био на високом месту. Остао је у Сарајеву, а временом је остао и без радне обавезе, па су га почели слати на копање ровова, не би ли Невесињац од српског метка погинуо… Али ни то није било најстрашније… Становао је на Бистрику, а тамо је бог и батина био Мушан Топаловић Цацо и његова по злу чувена „Десета лахка“. То је онај Цацо што је Србима пунио јаму Казани… Толика и таква непочинства опила су Цацу, па је помислио да је масовним злочинима себи места ухватио и код Алаха и код Алије. Беше се до непослушности осилио и осамосталио. Чинило му се да може са Алијом на равној нози да разговара. Али отуда је неумитно стигао катул-ферман. Када су обавили најпрљавије послове, криминалце је ваљало брзо посмицати, а онда од тзв. „Међународне заједнице“ тражити да и она тако уради са Младићем и Караџићем, Алија је мислио да је толико сугестиван да ће странци поверовати како су Ратко и Радован пандан Цаци, Ћели, Јуки… Неко је, изгледа, Мушану јавио шта му се спрема и он је са браћом и рођацима поставио заседе. Алијину казнену експедицију хватао је у таласима и клао. У своје двориште, које је било опкољено са свих страна високим зградама, извео је и у круг поређао све станаре – старе, болесне, жене, децу, међу њима и Чалију – и наредио да отворених очију гледају шта ће ухваћеним полицајцима радити… „Ко затвори очи, окрене главу, почне да повраћа или да пада у несвијест, такве ћу прве заклати“, вели… И онда је ритуално, док су ухваћене његови држали – јер том је музиканту у некој тучи једна рука пре рата остала укочена – другом руком клао. Као што се брави кољу за курбана. А после сваког клања прилазиле су девојке са пешкирима, лаворима и бокалима воде; да се њихов витез опере после богоугодно принесене жртве… Када су га најзад ухватили, у затвору су га, кажу, живога одрали. После смрти, тело су бацили где га нико наћи неће… И ту није крај. Када је улема проценила да би било корисно, у табут су ставили ко зна чије тело, а можда и студено камење и после џеназе, међу главне шехиде у гробљу на Ковачима узвисили Мушана Топаловића Цацу… Погодите који је песник написао песму „Џеназа Мушана Топаловића Цаце“.

Ова накнадна фараонизација зликовца, да ли превазилази Андрићеву имагинацију?


ПРОЗОРЉИВИ РАДОВАН И ХАРИЗМАТИЧНИ МЛАДИЋ

Радован Караџић

Благ и благородан,
у нашој генерацији која
је неговала грубости,
Радован се некима чинио
да је без темперамента,
расквашен, проливен

 

Да, Сарајево је било опседнуто с брда, блиндирано изнутра. Али и иза брда била су друга брда, са којих се стезао прстен Алијине војске… Свак је свакога, где је и како могао, опкољавао и опседао. Зато, можда, и није питање што је Сарајево било опседнуто, већ зашто није узето…


Каква су непочинства над сарајевским Србима учињена, о томе ће се деценијама писати, јер све ће изаћи на видело и ништа се неће моћи сакрити. Ужаси малих разлика, топли балкански злочини, исти језик на коме се дубоко не разумемо… Јауци сарајевских жртава прогањаће поколења овога града и они неће наћи мира док о томе до краја не проговоре… Увек страшну правду извојују мртви… Када је Владимир Кецмановић у свој роман Топ је био врео увео тенк који ноћу патролира Сарајевом и пуца, како-кад, на брдо, али и на своје у граду, узбунило се и узбудило у Београду све што беееоградски, другосрбијански збори, и покушало да деконтаминира младога писца, а ево сада, на суђењу Караџићу, сијасет својеручно потписаних докумената муслиманске војске о силном наоружању, и о безброју војника, и о свакојаким утврђењима, и необичним зградама са којих се из Сарајева пуцало, пуцало… Ти холографи, потписани властитом руком муслиманских официра, чине већ мозаичку и запањујућу, холограмску, тродимензионалну, застрашујућу слику града-жртве… Сарајево је у рату било реком Миљацком подељен град, и било би боље да је тако и остало. Али шта вреди, писао је Момо Капор, кад нас у Дејтону убише пенкалом…

Радован Караџић, знам то из близине, у почетку није имао ентузијазма – а било је снаге – да се рат заврши у првоме снегу… Како, говорио је, па до јуче смо живели као комшије и пријатељи… (Сећам се да ми је са узбуђењем препричавао разговор са Адилом Зулфикарпашићем. Био је изненађен реакцијом овога човека који је дуго живео у Европи, а Радован му је говорио да би се ваљало из стотину разлога мирно раздвојити и живети једни поред других. Па нека наши потомци, ако нађу разлога, живе опет заједно… То не долази у обзир, узвикнуо је Зулфикарпашић. Па и ви и ја знамо да смо ми имела – и зими зелен паразит на дрвету – на вашем стаблу… Стабло је, ево, све сувље, а имела све зеленија.) Када су на брда својим рођацима многи сарајевски Срби избегли, а Сарајево, по географској нужности, остало у српском окружењу, знам да Радован није имао воље да град узме и подели. Рачунао је на разборитост, на Кутиљеров план, а занемарио фанатизам муслиманског вође који је био спреман да ратује до последњег муслимана, а онда и себе да катапултира у врх те фанатичне замисли… Религиозни фанатици су можда занимљиви за књижевност, и у приватном животу, али као вође у рату, мрак и сове…


Најтеже нам је падало размимоилажење између Младића и Караџића. Ратко Младић, мој земљак из Калиновика, човек храбар, ванредног војног дара, и Радован Караџић, мој пријатељ из детињства… Понекад сам, бар што се Радована тиче, покушавао да будем селотејп… Упозоравао сам Радована да није Младић оно што он мисли и као психијатар види и што као песник призире и као човек од власти надзире, већ мора да уобзири и Младићеву харизму, коју је овај имао не само код нашег народа и војника, већ и код противника, домаћих и страних… Са Младићем сам био ћутљив. Младић ме потапше по рамену и каже: Пешовац – Младић је знао мога оца Петра, Пеша – немој ти да страхујеш за свога пријатеља. Неће њему од Младића длака с главе фалити… Сећам се да их је Добрица Ћосић, у једном од својих писама, призивајући сличан случај из историје, на време опоменуо: ако се данас разиђете, сутра ћете висити заједно…

Уз рат ми је један владика, у чијој је милости Радован тада био, објаснио откуда толика мржња на овога човека, и страна и домаћа… Причао му је Грк, високи амерички дипломата, да у преговорима са Радованом често остају надиграни. Човек је прозорљив, има неку насмешену, доброћудну супериорност, зна своју историју, и наше намере. Увек има два-три потеза унапред; прво жртвује пешака, крене у напад, онда неочекивано заокрене, а заокретом збуни и своје… Ја то зовем Радованов гамбит, каже Грк…

 



 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< мај 2011 >
н п у с ч п с
1 2 3 4 5 6 7
8 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 26 27 28
29 30 31        

Помоћ за Републику Српску