• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Проза Да ли је ово био рат?
Да ли је ово био рат? Штампа Ел. пошта
Написао Др Радован Караџић   

УДК 355.013

О АУТОРУ: Др. Радован Караџић (1945), психијатар, пјесник и предсједник Републике Српске, значајније књиге: Лудо копље (1968), Памтивек (1971), Има чуда – нема чуда (1982), Црна бајка (1990), Словенски гост (1992).

САЖЕТАК: Наш ратник разуме све, и своју судбину и свога убицу и вику са којом се на њега виче "са свакоје стране". Он је увек трпео колико се могло трпети. Нема под капом небеском трпељивијег народа од овог званог "босански Срби". Сва своја духовна блага вековима је чувао закључана у грудима, не испољавајући их потпуно ни када је сам са собом. Правио се невешт и неук, а у суштини је био племић и витез. Укривао је своју српску суштину да би је сачувао. У сваком рату убица је разарао његове груди у потрази за његовом скривеном суштином. И затирао је све српско, до птица на грани, како би истребио и искоренио, онако како је цар Ирод то радио.


Наш ратник добро зна ко је прошао кроз његово село. Он то зна већ неколико векова. Препознаје рукотворину и рукопис. За њега није ово никакав "наставак политике другим средствима". Clauzewitz не зна за овакве ратове и овакве ратнике. Само наш ратник зна. Он зна да је по стоти пут, у ко зна ком по реду рату збрисана његова породица, кућа, садашњост и прошлост.

На крају се питам: да ли је ово био рат? Рат има своје биће, своје узроке и своје циљеве, почетак и крај, свога Clauzewitz -а . Ово није био такав, познати рат. Овде је узрок рата било пуко постојање једног народа. Да ли ће, док год постоји тај народ, његово постојање бити оправдан casus belli?

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: ратник, повратак, разорено село, рушевина цркве, комшија-укољица, збрисана садашњост и прошлост, живети и сведочити = casus belli.

 

Др Радован Караџић, Пале

Да ли је ово био рат?


Ратник се враћа у свој крај, своје село, кући. Витез. Праслика. У предаху рата враћа се онима које је оставио, са којима се дирљиво опраштао кад се упутио да испуни свој витешки позив, јер је негде, у неким престоницама, политика постала недовољна, па је одлучено да се та "политика настави другим средствима", како би рекао Clauzewitz. За тај "наставак политике другим средствима", било је потребно његово војничко знање. Он се опростио од својих, а најдуже се опраштао од деце и жене, и отишао у рат.

Сад се враћа, да предахне и види своје. И шта види?

Село је збрисано, и више се не може препознати. Између запаљених кућа леже несахрањени лешеви, које је убица толико изнаказио, да их ни најближи не могу препознати. Побијене су, изнакажене и разбацане и све домаће животиње, које је убица у своме поступању изједначио са побијеном чељади. Леже говеда, свиње, јагњад, мачка и кућни пас. Све побијено, изнакажено и нагорело .

Птице у гранама – што побијене, што престрављене. Ни оне не препознају пејсаж. Почупане су и младе воћке, на које су слетале. Стрехе су нестале. Домаћица не излази да нахрани стоку, а успут и птице, Божија створења која сви воле и успут хране, заједно са домаћим животињама.

Цркве нема. Има само рушевина, на којима су зеленом бојом исписана писмена и знаци, непознати домаћој чељади, па чак ни њиховом убици. Чудни знаци, који би требало да буду Божије поруке. Али, ратник зна: куда Бог прође, не оставља овакве трагове, и не потписује се овако. Ратника нико не може уверити како постоје различити богови, и њихови ратници, и како су баш такви неки други ратници, другачијега бога, прошли кроз његово село и његов живот, оставили пустош и своје потписе.


 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< октобар 2009 >
н п у с ч п с
        1 2 3
5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31

Помоћ за Републику Српску