• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Преглед Весна Ракић-Водинелић: Пресуда Радовану Караџићу
Весна Ракић-Водинелић: Пресуда Радовану Караџићу Штампа Ел. пошта
Написао Pescanik.net   
петак, 25 март 2016 22:51

25/03/2016 |  Pescanik.net


Потпуна писмено обрађена пресуда Радовану Караџићу још није објављена, али јесте њен резиме тј. образложење, које је саопштио председавајући судског већа. Међу политичарима бивше Југославије ова пресуда је дочекана на исти начин на који се схвата улога Радована Караџића у недавној историји – у Федерацији БиХ и Хрватској као недовољна сатисфакција жртвама, али и као осуда шовинистичке и ратне политике војног и политичког руководства Републике Српске, а у Републици Српској и на (од медија и званичника прећутаној) манифестацији у Београду, под руковођењем једног другог хашког оптуженика – као изрицање не судске већ политичке неправде Србима, који у овој обради редовно нису виновници, већ по правилу жртве, штавише етничке жртве хашког трибунала.

Генерални секретар УН очекује да ова пресуда допринесе помирењу у региону, ма колико да је било који кривични суд неподобан за измиритељску улогу, јер суди само о једном сегменту раније стварности и бави се кривичном, а не другим врстама одговорности.

У овом случају, пресуда (макар и неправноснажна) битна је из више разлога.

Најпре, њоме је, на основу изведених доказа утврђена истинитост чињеница о ратним злочинима и другим злочинима међународног права на великом делу територије Босне и Херцеговине, који су учињени било непосредно било под ефективном контролом Караџића. Судска истина јесте највећи ступањ истине (истина ван разумне сумње) који се може постићи у друштвено, нарочито политички супротстављеним гледиштима. Исмевања или јадања о „неправедној хашкој истини“ немају другог значаја до вајкања. Без обзира на неке случајеве одступања од устаљене праксе Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТЈ), пре свега у случајевима Перишић и Готовина, за ову пресуду се може рећи да следи устаљене стандарде доказивања и оцене доказа међународног кривичног права.

Надаље, ова пресуда подлеже контроли другостепеног (апелационог већа), а према њеној изреци, жалбе могу изјавити и окривљени (односно његови браниоци) и тужилац, што ће омогућити поновно испитивање аргумената обеју страна. Браниоци су жалбе најавили, тужилац, у свом саопштењу (за сада) није.

Правне формулације ове пресуде (и готово сваке друге) могу се „превести“ на свакодневни језик и учинити разумљивим и онима који нису правници. Треба разумети шта то суд говори у овој пресуди да би се могла кудити или хвалити.


Удружени злочиначки подухват

Шта је било предмет расправљања и одлучивања у овој пресуди? У питању су четири тзв. удружена злочиначка подухвата која су оптужницом стављена на терет Радовану Караџићу, сврстана у 11 тачака оптужнице. А шта је то удружени злочиначки подухват?[1] Пракса МКТЈ о овоме појму заснована је на чл. 7. ст. 1 Статута МКТЈ: „Лице које је планирало, подстицало, наредило, извршило или на други начин помогло и подржало планирање, припрему или извршење неког од кривичних дела наведених у члановима од 2 до 5 овог Статута сноси индивидуалну одговорност за то кривично дело“. На основу ове одредбе формулисан је став Трибунала да ће се сматрати индивидуално кривично одговорним (дакле – не одговорним на основу командне одговорности) онај члан групе која је планирала, подстицала, наредила, извршила или на други начин помогла извршење ратног злочина, или злочина против човечности и онда када тај члан групе није физички суделовао у извршењу злочина.[2] За удружени злочиначки подухват потребно је доказати постојање групе, постојање плана или координисаног деловања и извршење неког од ратних злочина или злочина против човечности, који су проистекли из деловања те групе. Није потребно доказивати да је одређени члан групе и физички извршио злочин. Има разлике између обичних учесника и високих функционера – војних или политичких вођа који су имали кључну улогу у планирању злочина. Читав концепт је заснован на томе да управо они – високи функционери – не избегну кривичну одговорност.[3]

 

Део оптужбе и пресуђења – свеобухватни удружени злочиначки подухват

Прва група удруженог злочиначког подухвата која је стављена на терет Р. Караџићу јесте тврдња оптужнице да је он суделовао у злочинима у периоду од октобра 1991. до 30. новембра 1995, који су имали за циљ да трајно уклоне босанске Муслимане и босанске Хрвате са територије за коју се тврдило да припада босанским Србима. Ради се о злочинима на територији општина Бијељина, Братунац, Брчко, Фоча, Рогатица, Соколац, Вишеград, Власеница и Зворник у источној Босни, као и у тзв. Аутономној области Крајина – у општинама Бања Лука, Босански Нови, Кључ, Приједор и Сански Мост, те у општинама Хаџићи, Илиџа, Нови Град, Ново Сарајево, Пале и Вогошћа. У резимеу пресуде, овај део оптужнице је означен као свеобухватни злочиначки подухват (оверарцхинг јоинт цриминал ентерприсе).[4] Поводом овог дела оптужнице судско веће је најпре утврдило да се радило о планираној, добро координисаној акцији заузимања наведених општина од стране војних снага босанских Срба, после чега су уследили бројни ратни злочини и злочини против човечности.

Ти злочини су се, најпре, састојали у протеривању или принудном пресељењу босанских Муслимана и Хрвата било у друге делове БиХ, било у треће државе. Караџићеву одбрану да су они побегли услед страха од ратних дејстава, Суд није прихватио, са образложењима (1) да је доказано да су они протеривани пошто су места у набројаним општинама већ била „освојена“ и (2) да је доказано да су многи од протераних пре тога били притварани, а потом протерани из својих места.[5]

Потом је Суд утврдио да су бројни босански Муслимани и Хрвати били уклоњени са места у општинским управама, затворени у 50 логора широм територије набројаних општина, у тим логорима држани у нехуманим, па и неиздрживим животним условима, јер нису имали уопште или недовољно хране и воде, нити услова за лечење, а у неким од логора су били мучени и силовани (и жене и мушкарци), принудно одвођени на фронтове или постављани као живи зид.[6]

Следећа група злочина на овом подручју састојала се у томе што су, после протеривања, власти босанских Срба заузимале имовину протераних. Такође, масовно су рушене џамије и католичке цркве, културни споменици и тзв. света места у општинама Братунац, Босански Нови, Фоча, Кључ, Нови Град, Приједор, Рогатица, Сански Мост, Соколац, Зворник, Бијељина, Пале и Вогошћа. У образложењу, председник судског већа је изрекао да је утврђено, ван разумне сумње, да су за ова разарања одговорни не само непосредни починиоци, него и чланови удруженог злочиначког подухвата, а међу њима и Караџић као водећа политичка личност.[7]

Посебну групу кривичних дела у оквиру овог свеобухватног злочиначког подухвата, чине убиства. Суд је утврдио да су српске снаге убиле велики број босанских Муслимана и Хрвата у општинама Хаџићи, Илиџа, Нови Град, Ново Сарајево, Пале и Вогошћа. Жртве су убијене или у масовним егзекуцијама или после освајања не-српских села. Такође, жртве су убијане током притвора, или су извођене из логора и убијане, или су бивале претучене до смрти. Независно од посебно утврђених 26 случајних убистава, суд је утврдио постојање масовних намерних убистава и та убиства квалификовао као истребљавање босанских Муслимана и Хрвата.

За убиства, као једну групу кривичних дела у оквиру свеобухватног злочиначког подухвата, Суд је закључио да су их починили чланови српских снага и чланови политичких и владиних органа босанских Срба, и та убиства квалификовао као повреду закона и обичаја рата. Остала дела – убиства, истребљавања, депортације и остале нехумане радње (принудно пресељење), у оквиру свеобухватног злочиначког подухвата, Суд је квалификовао као злочине против човечности. (О овом последњем, судија Хауард Морисон /Хоwард Моррисон/ је издвојио мишљење, али није одређено шта је предмет тог издвојеног мишљења.)

За злочине извршене у седам општина (Братунац, Фоча, Кључ, Приједор, Сански Мост, Власеница и Зворник), тужилац је тврдио у оптужници да представљају геноцид. Међутим, суд је утврдио да су доказане радње извршења: убијање припадника групе, наношење тешке телесне или душевне повреде припадницима групе и смишљено наметање припадницима групе животних услова који су срачунати да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења (чл. 4.2. /а/, /б/ и /ц/ Статута МКТЈ), које представљају радње злочина геноцида – али да није доказана геноцидна намера, која је такође битан елеменат злочина геноцида. Тачније, суд није, на основу изведених доказа, могао да утврди геноцидну намеру Караџића ван разумне сумње и зато је он ослобођен од оптужбе за злочин геноцида из тачке 1. оптужнице. Остала су чињенична утврђења која чине радње извршења.[8]

Што се тиче злочина у општинама Хаџићи, Илиџа, Нови Град, Ново Сарајево, Пале и Вогошћа, суд није усвојио одбрану Р. Караџића и утврдио је следеће:

„Веће, напротив, налази да је стварање паралелних политичких органа и органа власти босанских Срба, кампања присилног преузимања општина и протеривање не-Срба било пажљиво координисано, управљано и несумњиво намерно предузето од стране окривљеног и вођства босанских Срба. Њих су саставили и промовисали окривљени и вођство босанских Срба. Да би се постигли ови циљеви формулисане су и промовисане директиве садржане у Варијанта А/Б Инструкцијама и у Стратешким циљевима. Веће је оцењивало изведене доказе о радњама окривљеног и других учесника свеобухватног удруженог злочиначког подухвата у светлу систематичног и организованог начина на који су злочини почињени у свакој од општина Хаџићи, Илиџа, Нови Град, Ново Сарајево, Пале и Вогошћа. На основу тога, веће је закључило да је у периоду између октобра 1991. и новембра 1995. постојао заједнички план да се босански Муслимани и Хрвати трајно уклоне са територије која наводно припада босанским Србима, путем извршења злочина. Окривљени, Момчило Крајишник, Никола Кољевић, Биљана Плавшић, Ратко Младић, Мићо Станишић, Момчило Мандић, Жељко Ражнатовић (Аркан) и Војислав Шешељ, формирали су заједницу лица која су деловала у складу са заједничким планом и делила намеру за извршење злочина, која је била део тог плана“.

Суд је, такође, на основу истих доказа као и претходно, закључио да је Р. Караџић одлучујуће допринео извршењу плана, као водећа личност, да је био предводник у развијању и промоцији идеологије и политике СДС и у стварању паралелне државне, војне, полицијске и политичке структуре, да је био водећа личност у ширењу пропаганде против босанских Муслимана и Хрвата које је означио као историјске непријатеље Срба и истрајавао у томе да је заједнички живот са њима немогућ.[9] Иако је окривљени Караџић, налази Суд – предузимао извесне мере да контролише паравојне снаге, то је чинио тек пошто су те снаге биле „употребљене за испуњење циљева свеобухватног злочиначког подухвата“. Иако су у то време постојали редовни (цивилни судови), окривљени Караџић је формирао војне судове који су поступали дискриминаторски према не-Србима. Пропустио је да употреби свој ауторитет да злочине спречи или да починиоце казни и тиме дао знак да ће злочини бити толерисани. Иако је знао за злочине, све време је давао обмањујуће информације представницима међународних организација, јавности и медијима. Зато је судско веће закључило да су убиства, истребљавање и прогањање, за Р. Караџића били предвидљиви. То посебно важи за радње као што су окрутно понашање, принудни рад на линији фронта, употреба не-Срба као живих штитова, присвајање имовине и разарање, укључив културна и сакрална добра. Ова дела је Суд квалификовао као злочине против човечности или као кршење правила и обичаја рата.


Део оптужбе и пресуђења – сарајевски удружени злочиначки подухват

Суд је утврдио да је од маја 1992, до октобра 1995. цивилно становништво Сарајева било стално изложено ватри снага босанских Срба, конкретно Сарајевског романијског одреда. За време читавог овог периода наведене снаге су држале Сарајево у опсади. Свакодневна је била пракса снајперског гађања и убијања грађана Сарајева. Снајпером су гађана и деца, у игри или шетњи. Снајперска ватра је отварана са бројних познатих места око града на којима су била изграђена трајна снајперска гнезда. Сарајевски романијски одред је, такође, стално гађао цивилно становништво артиљеријском ватром. Гађање грађана Сарајева из снајпера и артиљеријских оружја трајало је стално дуже од три године. „Имајући у виду дужину и природу ових напада, судско веће је уверено да је постојала намера Сарајевског романијског одреда и његових команданата да погађају цивиле и да користе неселективну и прекомерну ватру. Веће је уверено да је Сарајевски романијски одред гађао Сарајево са намером да, између осталог, терорише цивилно становништво које је тамо живело. Веће је утврдило да је овај напад за последицу имао хиљаде рањених и убијених цивила у датом периоду“.[10]

Окривљени Караџић се бранио тиме што је тврдио (1) да Романијски одред није гађао цивиле, већ је одговарао на нападе из града и (2) да су снаге босанских Муслимана намерно гађале неке делове града и тиме стварале привид да их гађају снаге босанских Срба и за то их оптуживале. Веће је прихватило то да су обе стране учествовале у рату и да су снаге Романијског одреда гађале и војне циљеве. Међутим, није прихватило одбрану из тачке (1) и то је аргументовало следећим разлозима: из изведених доказа утврђено је да је Романијски одред редовно гађао цивилне циљеве, поред војних; да су цивили гађани стално и да је број цивилних жртава био толико велики да се не може објаснити тиме да су цивили били случајне жртве гађања војних циљева. Одбрану из тачке (2) Суд није у целости прихватио, иако је навео да су снаге босанских Муслимана у неколико махова гађали снаге УН како би провоцирале војну реакцију међународне заједнице, али да су докази о томе малобројни у поређењу са доказима о томе колико је често и трајно Романијски одред гађао цивиле у граду.

Из истих разлога суд није прихватио ни оспоравање Караџића да за Сарајево није постојао план који чини део удруженог злочиначког подухвата. „Судско веће је уверено да постојање индивидуалних снајпериста и снајперских јединица у оквиру Сарајевског романијског одреда, као и артиљеријских јединица, доказује да су сви били под командом тог одреда, а коначно и под командом Главног штаба Војске Републике Српске. Најзад, од самог почетка конфликта у БиХ, политичко и војно руководство босанских Срба, посебно оптужени Момчило Крајишник, Никола Кољевић, Биљана Плавшић и Ратко Младић, признавали су значај Сарајева за ствар босанских Срба. Град је био значајан не само симболички, ни због чињенице да без њега страна босанских Муслимана не би могла бити функционална држава, већ и зато што је имао посебан значај за окривљеног као град у коме је он живео“.[11] На основу свега, Суд је закључио да је постојао заједнички план са основним циљем терорисања цивилног становништва Сарајева, као и да је Р. Караџић битно допринео настанку, развијању и извршењу тог плана. Због тога је нашао да је окривљени индивидуално одговоран за ратни злочин против човечности и за злочин кршења правила о обичаја рата.


Узимање талаца

Узимање талаца, Суд је квалификовао као трећу врсту удруженог злочиначког подухвата. Дана 26. маја 1995. године, после ваздушних напада НАТО против војних циљева босанских Срба на Палама, особље УНПРОФОР-а и УНМО-а су ухапсиле снаге босанских Срба и одвеле их на различита места у БиХ. Неки од њих су одведени на места од војног значаја за босанске Србе, као што су радарске станица и војне касарне на Јахорини. Таоцима су запретили да ће бити циљеви ваздушних напада НАТО, а како ти напади више нису извођени, таоци су ослобођени 18. јуна 1995. године, на основу наредбе Р. Караџића. Суд је стао на становиште да је особље УНПРОФОР-а и УНМО-а морало да ужива заштиту на основу чл. 3. Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима, који забрањује узимање талаца у сукобима који немају међународни карактер. Караџић се бранио тиме да ово особље треба сматрати учесником међународног конфликта. Међутим, суд је нашао да УН и његове снаге за одржавање мира не могу бити учесници конфликта, јер у њему нису ни суделовале. На основу тога, Суд је закључио да је извршен злочин кршења правила и обичаја рата, зато што су таоци били противправно лишени слободе и принудно одведени. Такође, суд је оценио да је, ван разумне сумње, у погледу узимања талаца постојао удружени злочиначки подухват, јер је ова операција предузета да би се НАТО уздржао од ваздушних удара, што је и довело до тога, а окончана је ослобођењем талаца. Учесници у овом подухвату су били оптужени Младић, Крајишник и Миловановић. О одговорности Караџића, суд се посебно уверио из доказа да је пре задржавања талаца, Караџић опоменуо УНПРОФОР да ће војнике УН сматрати непријатељима ако ваздушни напади НАТО буду изведени, да ће особље УН бити нападнуто и ухапшено. Дана 27. маја 1995. оптужени је лично одобрио наредбу за узимање талаца и њихово постављање на места где би могли бити мете. Овај злочин је квалификован као узимање талаца из чл. 7 (1) Статута МКТЈ.[12]


Геноцид у Сребреници

У марту 1995. године Радован Караџић је, према образложењу пресуде, издао директиву бр. 7, наредивши Дринском корпусу да створи „неподношљиву ситуацију потпуне несигурности без наде за преживљавање и даљи живот становника Сребренице“.[13] Дана 2. јула, после посете Р. Караџића команди Дринског корпуса, командант корпуса је издао наређење за извођење активне војне операције која је имала за циљ смањење енклава Сребреница и Жепа на њихово урбано подручје. Младић је стигао у Братунац 8. јула и обавестио оптуженог да постоји повољни услови за напад на Сребреницу. Караџић је наредио заузимање Сребренице, коју су снаге босанских Срба заузеле 11. јула. Младић је у телевизијском обраћању рекао: „Коначно је дошло време да се осветимо Турцима у овој области“.[14]

У ноћи између 12. и 13. јула босански Муслимани који су се окупили у Поточарима чули су пушчану паљбу у близини. Остали Муслимани које су одвеле снаге босанских Срба, нису се вратили. То је створило страх и панику. Суд је из исказа сведока Момира Николића утврдио да је шеф безбедности Дринског корпуса, Вујадин Поповић сведоку рекао да ће жене и деца – босански Муслимани бити одведени, док ће мушкарци Муслимани способни за војну службу бити издвојени, а потом да ће све балије убити.

„Пошто је први конвој напустио Поточаре, снаге босанских Срба су почели да издвајају муслиманске мушкарце и дечаке и убацују их у возила, присиљавају да се одвоје од својих породица, као и да оставе лична документа и ствари и да их одводе у зграду, познату под називом „Бела кућа“. Одвајање је вршено 12. и 13. јула. Кад се кућа напунила, стигли су аутобуси и одвели их у Братунац где су били затворени у препуњеним местима у том граду“.[15] Поред ових, 1.500 до 2.000 босанских Муслимана који су бежали према Тузли, били су ухваћени и затворени у Коњевић Пољу, на фудбалском игралишту у Новој Касаби и на другим местима. Тог дана затвореници су одведени у Братунац и исте ноћи је убијено између 755 и 1.016 Муслимана мушкараца. Потом су убијани мушкарци из колоне која је ишла према Тузли, На основу Младићевог наређења хиљаде Муслимана је распоређено на разна места у општини Зворник. Све су их убиле снаге босанских Срба. Суд је утврдио да је постојао удружени злочиначки подухват на основу плана сачињеног после састанка са представницима босанских Муслимана, у чијем сачињавању су суделовали Младић, Беара, Поповић и Драго Николић. То је утврђено исказима сведока Момира Николића, као и сведока из случаја Радисава Крстића. Убијања су настављена следећих дана.

Што се тиче одговорности Караџића, Суд је утврдио да је оптужени признао да је његов иницијални план био да се смањи сребреничка енклава, али је тврдио да никад није размишљао о убијању ухапшених босанских Муслимана. Тврдио је да није ни био обавештен о убијањима.

Караџићеву одбрану Суд није прихватио. Најпре, суд сматра да су директивом бр. 7 Караџић и Младић сачинили дугорочни план чији је циљ био присилно исељавање босанских Муслимана из Сребренице и успостављање таквог стања које би било демонстрација намере трајног и принудног уклањања босанских Муслимана. Суд у образложењу подвлачи да је утврдио доказима да је Караџић за све време трајања „операције“ у Сребреници примао обавештења преко различитих извора, укључив и високе официре Толимира, Гвера и Живановића у ноћи 11. јула, а од Младића за време поподнева 13. јула. Такође, он се састао два пута са Томиславом Ковачем из МУП-а Републике Српске, који је 13. јула увече и 14. јула био на подручју Братунца и Сребренице. Караџић је, утврдио је Суд, редовно примао писане извештаје, у којима су биле описане активности у Поточарима и о хватању колоне која је настојала да оде у Тузлу. Око 20 сати дана 13. јула Караџић је разговарао са Дероњићем, који је директно био одговоран Караџићу и који му је непосредно испричао каква је била судбина босанских Муслимана у Братунцу. Убијање није било експлицитно поменуто, људи су били означени називом „роба“ – „роба мора бити смештена у продавницу пре 12 сати сутра“ – рекао је Караџић. Непосредно после овог разговора, Беара и Дероњић су разговарали о томе – не да ли – него где ухапшени Муслимани треба да буду убијени.

„Из тога је јасно да је већ тада била донесена одлука да се ухапшени убију, а Дероњић се користио ауторитетом оптуженог да убеди Беару да их одведе на подручје Зворника. Веће налази да овај разговор, уз касније радње окривљеног, ван разумне сумње значи да је окривљени пристао да се циљеви /плана/ прошире на убијање босанских Муслимана. Као председник Републике и врховни командант, окривљени је био једини који је имао моћ да спречи убијање босанских Муслимана. Али, далеко од тога да спречи убијање, он је наредио да се босански Муслимани који су били задржани у Братунцу преместе на друго место где ће бити убијени; одвели су их у Зворник и убили“.[16] Караџић је, наводи даље Суд, имао потпуно сазнање о убијањима, због чега је 14. јула прогласио ратно стање у Сребреници, ангажујући тако све војне потенцијале да би олакшао и убрзао убијање. Веће је констатовало да је Караџић одговоран за убиства извршена после 20 сати 13. јула, јер је тада у разговору са Дероњићем пристао на проширење заједничког плана тако да обухвати и убиства, да је могао да их спречи, али није ни покушао, што доказује и геноцидну намеру. Због тога је Караџић проглашен кривим као учесник удруженог злочиначког подухвата, за геноцид у Сребреници.[17]

 

Пешчаник.нет, 25.03.2016.


________________

1. Овде се има у виду концепт удруженог злочиначког подухвата, који је произишао из праксе МКТЈ и праксе Међународног кривичног суда за Руанду. Кад је реч о МКТЈ овај концепт је зачет у случају Тужилац против Зејнила Делалића, Здравка Муцића, Хазима Делића и Есада Ланџа у пресуди из 1998. године, али пре је то био концепт „учествовања у кривичном делу“, тј. концепт саизвршилаштва него концепт удруженог злочиначког подухвата. Потом је развијен у предмету Тужилац против Анте Фурунџије у пресуди из 1998. године – као учествовање у удруженом злочиначком подухвату на једној страни, односно помагање и подстрекавање, на другој. Најзад је појам удруженог злочиначког подухвата дефинисан у пресуди Апелационог већа изреченој Душану Тадићу 1999. године и тај концепт важи и данас. (Видети Giulia Bigi, Joint Criminal Enterprise in the Jurisprudence of the Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia and the Prosecution of Senior Military Leaders: Krajišnik Case, Max Planck Year Book of UN Law, Vol. 14, 2010, стр. 54, 55). Међутим, идеја удруженог злочиначког подухвата је старија од МКТЈ и у основи је била примењена у суђењима после II светског рата за злочине почињене у логорима Дахау и Берген Белзен, а и у Италији за суђења фашистима.
2. Тужилац против Милана Милутиновића и осталих, пресуда Апелационог већа, 2003.
3. Г. Биги, нав. дело, стр. 53
4. Видети http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement_summary.pdf, podnaslov „Overarching JCE“).
5. Ibidem.
6. Ibidem.
7. Ibidem.
8. Ibidem, podnaslov „Sarajevo JCE“.
9. Ibidem.
10. Ibidem.
11. Ibidem.
12. Ibidem, podnaslov „Hostages JCE“.
13. Ibidem, podnaslov „Srebrenica JCE“.
14. Ibidem, podnaslov „Srebrenica JCE“.
15. Ibidem.
16. Ibidem.
17. Ibidem.

 

http://pescanik.net/presuda-radovanu-karadzicu/

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2016 >
н п у с ч п с
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 26
27 28 29 30 31    

Помоћ за Републику Српску