РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ [III] Штампа
среда, 17 јун 2009 19:52

 

 

III РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

1. Посљедице признања Босне и Херцеговине од стране Европске заједнице и њеног пријема у Уједињене нације –

Антагонизми међу народима и религијама у Босни и херцеговини су нарастали како се примицао дан међународног признања ове републике. Европска заједница је започела процес политичких разговора између три стране у Босни и Херцеговини. Конференција под покровитељством Лорда Карингтона и амбасадора Кутиљера готово је била постигла успјех. У Сарајеву, главног граду Босне и Херцеговине постигнут је 18. марта 1992. године консензус три народа о будућем уставном уређењу Босне и Херцеговине. Према том, такозваном Лисабонском папиру, будућа Босна и Херцеговина би се састојала од три конститутивне државе Муслимана, Срба и Хрвата, са гарантованим правима мањина. Изгледало је да ће споразум да се одржи и да ће Босна и Херцеговина проћи без грађанског, и.е. међуетничког и међувјерског рата, који је у Хрватској већ био оставио страховите посљедице.


Међутим, дошло је до међународног признања Босне и Херцеговине, до пораста међуетничких тензија, опште мобилизације, и коначно до рата. Конференција под покровитељством Лорда Карингтона настављена је, али је Муслиманско вођство одустало од “Лисабонског папира“.

Југословенска народна армија се повукла из Босне и Херцеговине 19. маја 1992. године. у Босни и Херцеговини остале су оружане снаге три националне заједнице, које су биле раније формиране, или су се убрзано формирале. Српска страна је имала сталан приговор да је у Босни и Херцеговини присутна регуларна војска републике Хрватске, чак и до 70.000 војника.

2.  Територијални распоред националних заједница –

Ток рата је показао да постоје територије које су без сумње или српске, или хрватске, или муслиманске. На највећем дијелу тих територија није било рата у правом смислу, али је било међуетничких сукоба. Тамо гдје је било међуетничких сукоба дошло је и до “етничког чишћења“ и.е. дошло је до привременог или трајног помјерања једног народа из непријатељског окружења у области које су под контролом тога народа. За етничко чишћење највише су окривљени Срби, али се то чишћење дешавало у све три националне заједнице, углавном пропорционално: из својих домова помјерено је највише муслимана, јер су они и најбројнији, затим Срба, а потом Хрвата. Није сасвим јасно да ли су муслиманске, српске и хрватске власти подстицале и вршиле ова чишћења, или су се она десила сама од себе, на бази међусобног неповерења и страха од освете. Једно је сигурно: тамо гдје није било борбиизмеђу два или три етникума, тамо није било ни померања народа, односно етничког чишћења.

Свака од три националне заједнице посједују своју неспорну територију, и ту је свака страна на један или други начин, мање или више успјешно, организовала своју власт, која, како изгледа, није у стању да потпуно контролише ситуацију и гарантује права мањинама.

Рат се, дакле не води на цијелом простору Босне и Херцеговине, него само на подручјима гдје се преклапају територије двије или три етничке заједнице. Линије фронта, које су успостављене одмах на почетку рата, углавном се протежу дуж линија разграничења, односно дуж будућих граница конститутивних држава или кантона у Босни и Херцеговини.



3. Позиција муслимана –

Иако су Муслимани 18. марта 1992. године били прихватили предлог Европске заједнице о трансформацији Босне и Херцеговине у три конститутивне државе које би се удружиле у конфедерацију, на основу чега је и дошло међународно признање ове републике, они су након признања промијенили позицију. Сада се Муслимани залажу за унитарну или благо децентрализовану државу, у којој би до изражаја дошла њихова бројчана премоћ.

Муслимани се посебно ослањају на веома висок наталитет, који обезбјеђује да Муслимани већ за 3 до 5 година буду апсолутна већина, са више од 50% становништва. Срби и Хрвати сматрају да би тада Муслимани завели исламски режим. Садашњи лидер Муслимана г. Алија Изетбеговић познат је по веома великој блискости са исламским режимима, посебно са Ираном и Суданом, као и са Либијом, са којом сада, по савјету стручњака, не одржава односе, како не би изгубио поене код Американаца. Али је његова блискост са исламским режимима, као и са Турском, несумњива. Поред тога, г. Изетбеговић је написао једну књигу, “Исламска декларација“ због које је у вријеме комуниста био у затвору. Срби и Хрвати су, читајући ту књигу, стекли чврсто увјерење да г. Изетбеговић припада фундаменталистима, јер је током Другог свјетског рата такође био на страни фашиста, и јерусалемског муфтије Ел Хусеинија, те да је одмах послије Другог свјетског рата био осуђен као исламски фундаменталиста.

Најшири слојеви муслимана не би радо прихватили живот по исламским законима, али немају прилику за приговор, јер је муслиманска политичка партија (СДА) која је на власти организована путем Исламских свештеника. С друге стране, и лаичким муслиманима одговара да имају ѕа себе цијелу Босну и Херцеговину, у којој ће они бити доминантан елеменат.

Традиционално, муслимански елеменат у Босни и Херцеговини у спољној политици ослања се на Њемачку, којој је био лојалан и у Првом и у Другом свјетском рату.Стални ослонац Муслимани траже и у Турској ,коју сматрају својом „мајком“, а у новије вријеме,од када је г. Изетбеговић на челу муслимана,они се снажно везују за исламске режиме. Већина садашњих ,муслиманских министара и сарадника г.Изетбеговића школована је на исламским универзитетима. Током Заливског рата већина муслимана се изјашњавала против Америке. У последње вријеме Муслимани не желе да се замјерају Америци, па чине све како би избјегли америчку критику.

Босна и Херцеговина је самим почетком рата аутоматски подијељена на три цјелине, према националном саставу становништва. Муслиманаска страна сада покушава да путем рата поново добије цјеловиту и унитарну републику Босну и Херцеговину. Томе се противе Срби и Хрвати. Тако се Муслимани, који рат воде против Срба, све чешће сукобљавају и са Муслиманима.

Муслиманска страна полаже највеће наде у страну војну интервенцију. Зато чини све да би добила међународне симпатије и да би оптужила српску страну као јачу.иако српска страна у БиХ чини свега 35% опште популације.Срби оптужују муслиманску страну за многа недјела која су починили Муслимани и приписали их Србима. Срби посебно указују на то да су санкције против Србије и Црне Горе биле изгласане након једног намјештеног злочина ( убиста у реду за хљеб) које су починили Муслимани да би оптужили Србе.

Главна муслиманска политичка партија се ослања на ислам. Међутим, мања муслиманска партија ( МБО МУслиманска бошњачка организација) ослања се на европсе традиције. Ова партија наставља идеје мађарског министра из времена аустроугарске окупације, по којима су сви становници у Босни и Херцеговини једне националности-бошњачке. Ове идеје су биле одбачене од стране Срба и Хрвата, и раније као и сада. Није вјероватно стварање нове нације простим претапањем екстремно антагонизираних Срба, Хрвата и Муслимана.



Муслимани су тек у посљедње вријеме бројнији од Срба и Хрвата, због веома вискоког наталитета код Муслимана и ниског код хришћана. Пошто су Муслимани раније били малобројнији и живјели су у градовима, они посједују мање земље и мање теритоорија него Срби и Хрвати. Зато се Муслимани боре да се БиХ не кантонизује, како би поново под своју контролу ставили цијелу републику.

Иначе, пописи становништва у Босни посљедње три денценије снажно су аргументовано оспорени као фалсификовани и од стране Срба и од стране Хрвата.

На страни Муслимана у Босни боре се и плаћеници из исламских земаља. Њихов број варира према изворима. У муслиманским јединицама боје се поједини плаћеници из европсих земаља, али њихов број не изгледа да је белики. Осим најава добровољаца из Русије и других хришћанских земаља, за сада нема веће интернационализације.

4.    Позиција Срба -

Срби се осјећају превареним од стране Тита и његових комуниста. Они сматрају да су побједом у Првом и Другом свјетском рату створили државу за себе и за друге. Краљевина Југославија била је држава у којој су зивјели сви Срби, Хрвати и сви Муслимани, који нигдје у земљи нису били национална мањина, и сви су уживали заштиту од стране федералног устава и федералних закона.

Срби су сматрали да су побједама у Првом у Другом свјетском рату ријешили своје национално и државно питање.Иако приговарају да су у Југославији управо они најлошије пролазили, борили су се да се Југославија сачува, јер је то била прилика да сви Срби живе заједно. Претварање краљевине Југославије у федералну републику од стране комунистичких револуционарних власти Срби су прихватили веома тешко, сјетивши да се сада рјешава хрватско и словеначко питање на штету Срба. Захтјев муслиманске и хрватске стране за осамостаљењем Босне и Херцеговине Срби су примили као кршење постојећег устава, који предвиђа консенсус три народа. Срби су код међународне заједнице оштро протестовали због кршења њихових уставних права и њиховог права на само опредјељење. Ипак, они су сматрали да су напавили довољан компромис тако што нису остали у Југославији и што су прихватили да своје територије не припајају Србима ( Greater Serbia), али су за то тражили да се БиХ трансформише у конфедерацију три националне конститутивне државе по угледу на Швајцарску конфедерацију. Зато су Срби прихватили „Лисабонски папир“. Муслиманско одустајање од Лисабонског папира који је био ислов за признанје БиХ и њен пријем у СЦС Срби су доживјели као нову правару.

Када је муслиманско вођство почетком априла 1992. прогласило општу мобилизацију, на коју су се одазвали само Муслимани и Хрвати, српске масе су биле у страху да се срема нови геноцид, какав је над њима извршила коалиција муслимана и католика током Другог свјетског рата. Уплашене српске масе су затвориле прилазе својим територијама.

Традиционално, Срби су се кроз вијекове ослањали на Русе и увијек се супростављали њемачким интересиман а Балкану. Били су блиски и са Енглезима и са Французима. Међутим, током 45 година комунистичке диктатуре цјелокупна српска интелигенција је била усмјерена ка Америци и вриједностима америчког друштва. Српска страна и даље очекује од Америке разумијевање проблема указује на то да су и Хрвати и муслимани традиционално према Америци, нглеској и Француској оријентисани непријатељски, а Срби пријатељски.Срби сматрају да Америка треба да се ослони на Грке и на Србе у обезбеђивању својих интереса на Балкану.

 



Сада Срби контролишу око 70% територије Босне и Херцеговине. Они доказују да као већинско становништво живе на око 65% територије и да у приватном власништву посједују око 64% земљиштва. Они су на територији на којој живе као већинско становништво, и коју контролишу, формирали су своју државну јединицу коју су назвали Република Српска, али су спремни да преговарају о територијалним питањима, како би и Муслимани имали довољно територије за своју конститутивну државу, ако се одлуче за такво рјешење.

Срби би могли да прихвате да остану у садашњим вањским границама Босне и Херцеговине, под условом да добију унутрашње границе своје конститутивне јединице. Алтернативно, Срби предлажу стварање српске федерације по угледу на руску федерацију, и у том случају Срби у Босни и Херцеговини допуштају могућност да се име Југославије укине, како би се олакшали започети процеси.

 

5.    Позиција Хрвата -

Хрвати у цјелини већ девет стотина година теже да створе своју државу. Непосредно прије Другог свјетског рата Хрвати су у оквиру Краљевине Југославије добили своју бановину, у коју су ушли и хрватски територијо у даншњој Босни и Херцеговини. Постојање бановине Хрвати и данас тумаче као историјско право на територије у Босни и Херцеговини.

Хрвати у Босни и Херцеговини заједно са Муслиманима су се  борили за сецесију БиХ од Југославије.У том погледу,као и у погледу борбе  против Срба, Хрвати и Муслимани су били савезници, и чак су неколико склапали разне савезе,па чак и војни пакт о заједничкој одбрани.

Међутим, у погледу уставног уређења будуће Босне и Херцеговине Хрвати су много ближе Србима него Муслиманима. И Хрвати су прихватили „Лисабонски папир“ о трансформацији БиХ у конфедерацији три констутивне државе. Они од тог папира,исто као и Срби,нису одустали.

Слично као и Срби, и Хрвати су у оквиру Босне и Херцеговине на територијама гдје живе као већинско становништво формирали своју државну јединицу коју су назвали „Херцег-Босна“, и на њој врше власт помоћу своје војске и полиције, као и уз помоћ трупа из Републике Хрватске.

Традиционално, Хрвати су се ослањали на аустро-њемачки фактор, прије свега на аустралски и баварски, због јаког утицаја католичке цркве. Спор између Хрвата и Срба има јаку ноту међувјерског антагонизма, пошто су Хрвати католици, би ортодокси.

У Хрватској државној творевини „Херцег-Босни“ важе закони, новац, уџбеници и државни симболи Републике Хрватске.То показује снажну тежњу Хрвата у Босни и Херцеговини да се присаједине Републици Хрватској, као што су били заједно у Хрватској бановини. Међутим, јавно не саопштавају такве тежње, јер би наишли на противљење страних фактора, који су за сада против мјењања граница.



Хрвати имају територијалне спорове са Србима у долини ријеке Неретве, гдје Срби сматрају да граница између хрватске и српске конститутивне јединице треба да буде ријека Неретва, а Хрвати сматрају да им по основу двогодишњег постојања хрватске бановине, припада и подручје лијево од ријеке Неретве. Други територијални спор између Хрвата и Срба је јужно од ријеке Саве, гдје Хрвати траже да имају своју енклаве, док Срби захтијевају постојање коридора, како српске територије на западу не би биле као Хаготно Карабацх, што би представљало извор сталних сукоба.

Са Муслиманима Хрвати имају спор у Централној Босни, гдје је њихов број избалансиран. Хрвати су своје територије према Србима ограничили тврдим, а према Муслиманима меким границама.

6.    Позиција међународних фактора -

Иако тако изгледа међународни фактори немају идентичан став прам збивањима у ех-Југославији, па ни према рату у Босни и Херцеговини.

Њемачка је била најупорнија у захтјевима за дисолуција Југославије. Њемачка је тиме добила двије традиционално блиске Републике, Словенију и Хрватску као сигурне савезнике.Сматрало се за збивања у Босни и Херцеговини. Али, Њемачка је и даље заинтересована да Босна и Херцеговина буде јединствена држава под муслиманском доминацијом, јер су Муслимани традиционално лојални Њемцима.

Слично Њемачкој, и Аустија има интереса да БиХ остане под Муслиманском доминацијом. У Аустрији су присутне тежње са  Симболичком рестаурацијом Аустро-угарске подунавске федерације, која би Њемачкој и Аустрији гарантовала њихове интересе на Балкану, пут  према истоку. Ново тржиште за њихову технологију и јефтину радну  снагу, као и подршку новопризнатих држава Њемачкој и Аустрији  у међународним организацијама. Тако би у перспективи Њемачка  и Аустрија добиле сигурна три нова гласа у свим међународним организацијама.

Турска је веома заинтересована да се у Европу врати као велика  (регионалана ) сила. Постојање независне и унитарне Босне и  Херцеговине која би била под доминацијом Муслимана,који су  примили ислам управо током турске окупације, омогућило би  Турској да повеже своје интересе са Њемачком и да потпуно  доминира регионом југоисточне Европе.

Друге исламске земље, нарочито оне са исламским режимима, заинтересоване су да Босна и Херцеговина буде унитарна држава под муслиманском доминацијом, како би ускоро могла да уведе теократски исламски режим. Иако у својим срдинама прогоне муслимане из друге секте, муслиманске земље на примјеру Босне показују велику солидарност.

 



Официјелна Русија не показује интерес за збивања у Босни, док је руска опозиција, углавном са позиција православне религије,али и националних интереса Русије, веома критична према званичној власти у Русији.

Албанија је заинтересована за распад Југославије, јер подржава сецесионизам своје националне мањине, етичких Албанацаму Македонији и на Косову.

Бугарска подржава независност Македоније, а за збивања у Босни нема изразит интерес, док Грчка оспорава Македонији име државе, а изражава умјерене симпатије према Србима у Босни.

Хрватска је заинтересована за Хрвате у Босни, и према српским наводима, помаже их са преко 70 000 војника. Тврди се да Хрватска прижељкује да анектира хрватске дијелове Босне, али се то званично негира. Екстремни кругови у Хрватској залажу се да цијела Босна и Херцеговина уђе у састав Велике Хрватске, а умјеренији кругови се залажу да се Хрватској припоје територије које су биле у саставу Хрватске бановине од 1939.до 1941. године.

Србија, односно Југославија је заинтересована за Србе у Босни и Херцеговини. Званични органи Србије изјављују да немају територијалних претензија према Босни, и да ће овау републику признати одмах након консензуса три народа о уставном уређењу Босне. Демократски кругови у Србији очекују да ће се Америка ускоро вратити са својим интересима на Балкан, и да ће се свакако прије ослањати на Србију,традиционалну савезницу Америке, него на Хрватску или Муслимане традиционалбно везане за Њемачку.

Међународна заједница има сумње да режим у Србији помаже Србе у Босни и Херцеговини.не само у храни него и у ратном материјалу. Срби у Босни и Херцеговини негирају такву помоћ. указујући да су у њихове руке доспјеле цјелокупне резерве Југославенске народне армије, смјештене на српским територијама, које су биле толико велике да Срби у Босни могу да ратују неколико година. Такође, фабрике оружја су углавном биле смјештене у Босни, али је један дио тих фабрика у рукама Хрвата и Муслимана.

Због ових сумњи, као и због сумњи да режим у Србији охрабрује босанске Србе да наставе са ратом,међународна заједница је увела санкције против Србије, тако да је Србија као уосталом и Срби у Босни, под великим међународним притиском. Упркос томе притиску јачају, и можда баш због тога притиска, режим у Србији не слаби, већ јача своје позиције. Срби, за које се вјерује да се тешко уједињују око једне идеје, сада се све више уједињују под притиском међународне заједнице.

Срби приговарају међународној заједници да је она одговорна за рат у Босни и Херцеговини, не само због прераног признања ове перублике, већ и због небалансираног третмана страна у сукобу. Наиме, на западу постоји терминолошка конфузија око Срба у Босни и Србији. Западним медијима изгледа да су Босански Срби дошли из Србије и окупирали дијелове Босне. Они су, међутим, на својим територијама у Босни настањени од VI вијека, од доласка Словена на Балкан. Даље, Срби , међународну заједницу сматрају одговорном због притиска само на њих, дакле само на једну страну у сукобу. Баш због тога, сматрају Срби, друге двије стране у сукобу, Муслимани и Хрвати, охрабрени су од стране међународне заједницеда наставе са ратом, јер цијену рата плаћају само Срби.

Ако би међународна заједница подједнако третирала стране у сукобу, ако би Хрватској било запријећено санкцијама, а Муслиманима дерекогницијом Босне и Херцеговине, рат у оној републици би био завршен врло брзо.

Ако се то не деси, врло је вјероватно да ће се сукоб проширити на читав регион, јер нема начина да се рат заврши. Наиме, и поред притиска Срби не могу да се предају, јер би наступио геноцид и покољ, због тога што су етничке заједнице крајње антагонизиране, па нико не би могао да спријечи катастрофу.