• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Позадина догађаја Позадина догађаја РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ [I]
РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ [I] Штампа Ел. пошта
среда, 17 јун 2009 18:05

Период послије Другог свјетског рата прошао је у убрзаној бољшевизацији цјелокупног живота у Југославији. Срби, који су традиционално били социјалдемократе, остали су без свих политичких странака, осим комунистичке партије Југославије. За то вријеме Словенци и Хрвати су имали своје национлне комунистичке партије.

Године 1948. дошло је до сукоба између Тита и руског лидера Стаљина, али је у Југославији бољшевизам и даље јачао. Но, и поред бољшевизма, који није допуштао слободно изражавање политичке воље, постојала је стална етничка напетост, посебно између Срба и Хрвата.

Хрвати су сматрали дса Срби нао најбројнији народ у Југославији имају исувише власти, као и то да је држава исувише централизована. Срби су сматрали да бољшевици подржавају развој малих нација на штету српског народа, те да од Срба очекује да успори свој развој, како би се развијеност између региона и република изједначила.

Шездесетих година уклоњен је из политичког живота и из Титове близине последњи јаки човјек из Србије, Александар Ранковић, који је био потпредсједник Југославије (Титов замјеник ) и министар унутрашњих послова. Послије његовог уклањања са власти наступа убрзана децентризација Југославије, која је била вођена много више нараслим потребама и национализмима, него демократским или економским потребама.

Тада комунистичко вођство долази на идеју да муслиманима у Босни, који су у то доба увелико сматрали да су они етнички Срби, понуди да буду посебна нација. Овај период нарастања национализма завршен кулминацијом хрватског националног покрета, званог „масовни покрет“ . Тито је тада смијенио цјелокупно вођство Хрватске. Да је било демократских слобода, Хрвати би се тада већ изјаснили за независност, коју су врло гласно тражили и комунисти и националисти. Годину дана касније Тито је, вјерује се без разлога, и.е. из разлога симетричног кажњавања Хрвата и Срба смијенио и цјелокупно вођство Србије, оптуживши их да су „либерали“. Тако је уклоњено и хрватско и српскоруководство које на сцену дошло у првим данима либеризације.

Међутим, већина оног што су хрватски националисти тражили у времену 1968-1971. године било је уграђено у уставне амандмане, а потом и у нови Устав, донесен 1947. године. У Том Уставу републикама су дата веома велика овлашћења, која су, заправо, значила даљу конфедерализацију земље. Елементи федерализма, у смислу америчког типа федерализма, нестали су из устава, централна власт је изгубила много у законодавној области, а потпуно је изгубила могућност да сама обезбиједи провођење својих закона. Наступио је период економског и политичког затварања република у ааутаркичне и привредне цјелине.

У таквој конфедерализованој федерацији антагонизми између народа и република су свакоднено расли, али се земља није распадала, јер Тито је својом личном влашћу спрјечавао распад. Након Титове смрти Савез комуниста Југославије (комунистичка партија) почео је да се распада под притиском националиста у свакој републици. Комунисти су губили моћ, али је заједно са демократизацијом на сцену долазио екстремни национализам и сепаратизам.

Прва година демократије и први слободни избори на власт су у Словонији, Хрватској и Босни и Херцеговини довели национално опредијељење партије, склоне сецесији.



 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< јун 2009 >
н п у с ч п с
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30        

Помоћ за Републику Српску