• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Отворено писмо СБ УН
Др Радован Караџић: Писмо члановима СБ УН и председницима и премијерима земаља чланица Савета безбедности УН Штампа Ел. пошта
Написао karadzic-odbrana.com   
петак, 04 новембар 2016 13:10

 

Све слабости и неправилности рада представника УН-а као и сродних агенција на терену биле су верификоване у Трибуналу. Средње рангираним званичницима нису били познати ни основни елементи мандата УН. Неки од њих су јавно сведочили да није постојала никаква обавеза која би се тицала непристрасности, посебно не према српској страни, коју су видели и третирали као одметничку и побуњеничку страну, па су са таквог становишта све српске акције квалификовали као нелегалне. Били су убеђени да српска страна није дала никакав пристанак за распоред и мандат снагама УН-а и деловали су са убеђењем да се УН снаге налазе у БиХ са циљем заштите босанске власти. Последично, они су разумели да демилитаризација значи да све наоружане снаге треба да напусте ту територију осим снага босанских власти. Са таквим уверењима, такви УН званичници извештавали су (својим надређенима у региону, у седишту УН-а, као и односиним националним владама) лажно, делимично и занемарујући легитимна права једне од страна у сукобу. Све ово су они изјавили и сведочећи пред овим судом, и упркос томе, ова сведочења прихваћена су као кредибилна.

Уколико ваша поштована земља, као и друге државе чланице Уједињених нација, буде заинтересована да открије шта УН представници и све што је повезано са УН НЕ СМЕ ДА УЧИНИ у било ком случају и под било којим околностима, биће довољно да ваши експерти са лакоћом сачине попис оваквих ствари само проучавајући случајеве и доказе пред Трибуналом.

После свих грешака на терену, које је учинила мањина земаља чланица „међународне заједнице“ што је праћено слабим деловањем Савета безбедности УН-а, долази се до Трибунала који би требало да оствари племените циљеве: да заврши рат и после тога помири супростављене народе. Међутим, резултат је био савсвим супротан:  притискајући само једну страну Тужилаштво Трибунала, као и остатак „међународне заједице“, охрабрили су стране које су биле заинтересоване да пролонгирају конфликт, да наставе са својим офанзивним деловањем. После рата, Трибунал је наставио да буде селективан, парцијалан и пристрасан и тиме допринео даљој конфронтацији сукобљених народа, који су данас далеко од помирења.

Зато, још од времена инквизиције није било толико невино осуђених лица на дуге затворске казне као у овом Трибуналу Уједињених нација. Чини се да је циљ Трибунала био да произведе што је више могуће мученика. Никада није било креирано толико преседана, нити установљено толико процесних правила која ће довести до тријумфа неправде у времену пред нама. Постало је прихватљиво да, подржавајући овај пројекат, истакнути лидери светских сила одобравају и потврђују овако велико поништавање цивилизацијских достигнућа.

Претходно клеветање и стигматизација српске стране учинили су да је свако суђење и свако потоње покретање поступка против стигматизованих бесмислено и супротно самој идеји правде. Тако се ослобађање окривљених учинило невероватним, чинећи да судије који су изразили своје одвојено мишљење или су гласали за ослобађање буду изложени сраму и притиску, и да понекад такве судије не буду реизабране.

У атмосфери линча не може бити поштеног, легитимног суђења. Прво, сâме силе које су иницирале грађански рат на Балкану заузеле су страну клевећући и демонизујући једну од страна, у исто време охрабрујући другу страну да чини незамислива зверства за која су окривљавали стигматизовану страну. Оваквим понашањем успеле су да усмере рат и његово трајање онако како су желеле, као и да га заврше по својој жељи, са жељеним исходом. Све ово је познато и назива се „ратно лукавство“, „препредена тактика“, „обмана“ и примењује се у оваквим ратовима. Међутим, најгоре тек долази: довести све подмукле и злобне, зле појаве пред суд УН-а како би постале чињенице и законито понашање -  више је него што нам историја може опростити. Познату изреку би зато требало проширити да гласи: „Све је дозвољено у љубави и рату, као и пред УН судом“.
 
Такође, како би се надоместио потпуни недостатак знања која се тичу председничких дужности и надлежности, као и министарских и владиних, оптужнице терете ове званичнике као вође банди, пре него као уставне службенике који су деловали у складу са законом и уставом, уз сва ограничења предвиђена овим актима. Ако ова пракса опстане, нити један председник на свету неће бити сигуран. Исто је и са „џентлменским споразумима“ са највишим представницима међународне заједнице који су посредовали, тражећи решења која је затим требало да одобре Уједињене нације. Уколико се овако високим званичницима не може веровати, ко од председника и званичника би са њима убудуће склапао договоре? Међутим, да ли је Савету безбедности и земљама чланицама, укључујићи  пет сталних чланица, прихватљиво да се све ово ради у њихово име? Са сигурношћу се може тврдити да ни једна од ових држава чланица не би подржала овакав расплет да је била у потпуности информисана; осим уколико Уједињене нације нису прихватиле судбину Лиге народа, која је била предмет подсмеха у предвечерје Другог светског рата.



 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< новембар 2016 >
н п у с ч п с
    1 2 3 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30      

Помоћ за Републику Српску