• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна
четвртак, 26 јул 2012
Александар ПАВИЋ: Информативна одбрана Русије – истина о Сребреници као део стратегије Штампа Email
четвртак, 26 јул 2012 16:12 Ставови
Фонд Стратешке Културе | Александар ПАВИЋ
srb.fondsk.ru

23.07.2012 | 00:01

Недавни чланци Игора Панарина[1] и Виктора Бурбакија[2] указују да су одређени највиши руски академски, војно-обавештајни и владајући кругови коначно спремни да одлучније ступе на бојно поље информативног ратовања, на којем су западне силе, са јасним америчким вођством, досад биле неприкосновене. Панарин конкретно предлаже да један од пунктова за вођење тог глобалног конфликта буде и Србија. И сасвим је у праву. Због својих искустава са западном ратном пропагандом и ефектима које је она произвела не само на сопственом терену, већ и на перцепције глобалног, односно глобализованог јавног мњења, Србија има много тога да понуди, укључујући и „интелектуалне снаге“ о којима говори Бурбаки, као кључним за вођење „ратова треће генерације“. А, заједничким напорима, има се много тога понудити и остатку глобалног аудиторијума, тј. оном његовом делу који није под потпуном доминацијом делимичне или тоталне западне информационе контроле.

Данашњи западни интервенционизам, који се тренутно најконкретније испољава у Сирији, са јасним тенденцијама даљег ширења на исток, није заснован само на већ отрцаној идеологији „ширења демократије“. Да јесте, његов кредибилитет би био превише исцрпљен чак и за пропагандно-убеђивачке моћи западних медија, с обзиром на резултате претходних кампања вођених под том заставом. Ствар је сад много шире и дубље постављена: данашњи западни, тј. глобалистички интервенционизам своје идеолошке темеље гради на доктрини „Одговорности за заштиту“ (Responsibility to Protect или, скраћено, R2P), тј. наводне обавезе „међународне заједнице“ да „заштити“ народе од непочинстава режима или влада које њима управљају. Сажето речено, према тој доктрини, национални суверенитет више није привилегија већ „обавеза“ – чије испуњавање је ствар процене неизбежне, апстрактно дефинисане „међународне заједнице“, која затим преузима на себе „обавезу“ да интервенише против, тј. унутар суверених држава у којима је „оцењено“ да власт на неки начин угрожава грађане. Или, како се то дефинише на веб-страници УН-овог Специјалног саветника за спречавање геноцида, у делу посвећеном „Одговорности за заштиту“: „Суверенитет више не пружа Државама ексклузивну заштиту од страног уплитања; он представља обавезу која чини Државе одговорним за заштиту сопствених грађана.“[3]
Опширније...

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< јул 2012 >
н п у с ч п с
1 2 3 4 5 6 7
8 9 10 11 12 13 14
15 16 17 18 19 20 21
22 23 24 25 27 28
29 30 31        

Помоћ за Републику Српску