• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Анализе п. пресуде Горан Петронијевић, адвокат Радована Караџића: Милошевић није ослобођен одговорности
Горан Петронијевић, адвокат Радована Караџића: Милошевић није ослобођен одговорности Штампа Ел. пошта
Написао Горан Петронијевић   
среда, 24 август 2016 15:55

Недељник | 24. августа 2016 | Горан Петронијевић

Информација која се појавила у појединим медијима да је, наводно, бивши председник СРЈ, покојни Слободан Милошевић, ослобођен одговорности пред Хашким трибуналом, и то пресудом изреченом бившем председнику Републике Српске др Радовану Караџићу, увелико је узбуркала и домаћу и међународну јавност.

Као Караџићев правни саветник и особа која је учествовала у његовој одбрани од самог хапшења до данас, пошао сам трагом те информације да бих утврдио каква су то „открића“ учинили поједини „аналитичари“.

Прво што је видљиво чак и правним лаицима јесте чињеница да читачи пресуде Хашког трибунала, изношењем оваквих тврдњи, врло широко и неаргументовано тумаче поједине чињенице изнете у пресуди против др Радована Караџића.

 

Помпезно најављивање у појединим медијима „сензационалног открићa“, „проналажење закопаног блага“ итд, може се свести само на једну реченицу која озбиљно девалвира све овакве квалификације „истраживачког рада аналитичара“. Овакве тврдње представљају максимално „откриће топле воде“.

Оптужница против бившег председника Републике Српске др Радована Караџића била је заснована на монструозном облику одговорности, популарном УЗП, односно – удруженом злочиначком подухвату, у којем је, по ставу тужилаштва, учествовао читав српски народ, а као носиоци УЗП-а означени су сви највиши политички, војни и полицијски руководиоци СРЈ, Србије и Републике Српске.

У том контексту бивши председник СРЈ Слободан Милошевић био је означен као један од носилаца УЗП -а, а заједно са њим и српско руководство и већи број војних и полицијских водећих људи тога доба. Намера тужилаштва је била да докаже да је фактички читав српски народ, и са једне и са друге стане Дрине, имао намеру да од свих несрба очисти просторе на којима они живе.

Овако монструозна оптужба везује се као камен о врат читавом српском народу. До овакве позиције српског народа, као што је општепознато, дошло је у фази покушаја отуђеног дела међународне заједнице, оличене у Сједињеним Америчким Државама заједно са Великом Британијом, Ватиканом и Немачком, у историјском подухвату изазивања „контролисаних сукоба“ на простору бивше СФРЈ, као механизму њеног разбијања, а да би са себе скинуо сопствену одговорност и приписао је српском народу.

Тако је српски народ од жртве постао „злочинац”, а сам Хашки трибунал је требало да буде место верификације овакве историјске инверзије.

Но, да се вратимо актуелном проблему, тј. питању „Да ли је Слободан Милошевић „ослобођен“ одговорности пресудом др Радовану Караџићу?“.

Сваком оном ко је у било каквом додиру са правном науком, потпуно је јасно да се пресудом донетом против једног лица, не може нити осудити нити ослободити друго. У конкретном случају, пресудом против др Радована Караџића – не може се ослободити одговорности Слободан Милошевић.

Слободан Милошевић је умро под веома чудним околностима у завршној фази суђења против њега и тај кривични случај се на тај начин и окончао.

У свим правним законодавствима света, када лице коме се суди умре, поступак се обуставља трајно због смрти и то лице се не може сматрати нити осуђеним нити ослобођеним. На страни осумњиченог, у фази вођења кривичног поступка, стоји једно правно начело универзалног карактера, које се зове „претпоставка невиности“.

У конкретном случају, у тренутку смрти Слободана Милошевића, он је управо имао статус окривљеног под заштитом претпоставке невиности. То надаље значи да је Слободан Милошевић окончао свој живот невин по питању кривице, те да му нико након тога не може судити за било које кривично дело нити га ослобађати за нешто за шта није осуђен.

Изрицањем пресуде бившем председнику Републике Српске др Радовану Караџићу, 24. 3. 2016. године (на годишњицу бомбардовања СРЈ), веће Хашког трибунала није прихватило све ставове Хашког тужилаштва и др Радована Караџића ослободило је одговорности за наводни геноцид у седам општина БиХ у току 1992. године, и то утврдивши да догађаји који су се десили у тим општинама немају обележја овог кривичног дела.

Та одлука већа Трибунала је најзначајнија по питању статуса, како српског народа, тако и будућности међународног положаја Републике Српске.

Поред овога, истом пресудом су из удруженог злочиначког подухвата избачени сви српски званичници међу којима је и Слободан Милошевић, што је веома значајно са аспекта оптужби за одговорност Србије за догађања на територији БиХ 1992–1995. године. Требало би подвући да, уколико би Хашки трибунал из заједничког злочиначког подухвата избацио Слободана Милошевића, а оставио било ког српског званичника, Србија би у међународноправном смислу могла сносити неки од облика одговорности.

Надаље, овом пресудом је редефинисан појам геноцида у Сребреници, знатно умањен, по ставу већа, број страдалих муслимана (од више од 7.000 на 5.000), из оптужнице су избачене десетине веома важних инцидената који су стављани на терет српској страни, први пут је утврђена чињеница „самоповређивања“ муслимана као начина оптуживања српске стране, признато је постојање „Холбруковог споразума“ итд.

Несумњиво је да све ово што је наведено представља резултат рада одбране др Радована Караџића и његовог тима, а пре свега стратегије коју је дефинисао сам др Караџић. Наиме, стратегија у првостепеном поступку је била нападати базу злочина, преиспитати сваку тврдњу тужилаштва и све што се српској страни ставља на терет, било са ове, било са оне стране Дрине.

Караџић се никада није бранио стратегијом „нисам ја то учинио“, „неко ми је наредио“, „неко други је то учинио“ и сл, већ стратегијом „хајде да утврдио шта се тачно догодило“. На овај начин је читава стратегија првостепеног поступка била усмерена на одбрану Србије и Републике Српске, а тек онда самог др Радована Караџића.

Све ово је било неопходно рећи да би се схватила следећа ствар. Из самог диспозитива пресуде др Радовану Караџићу видљиво је да Слободана Милошевића нема као учесника у удруженом злочиначком подухвату, и то је свима, па и правним лаицима, било јасно од момента изрицања пресуде.

Значај те чињенице је веома велики, али сада долазимо до терена покушаја дешифровања разлога оваквог „правног тумачења” ове чињенице и историјског момента у коме се то догађа. Овакав правни став и тумачење ове чињенице може бити резултат или правног незнања или лоше намере.

Уколико се правним тумачењем одређене пресуде и веома великог броја значајних чињеница изнетих у њој, баве лица која не поседују правно образовање, могућност поткрадања грешке је велика. Али, ако то чине лица која имају одређено правно образовање и искуство, онда је могућност намерног погрешног тумачења са одређеним циљем далеко вероватнија.

У конкретном случају, овакво тумачење довело је до великог узбуркавања српске јавности, буђења старих подела за и против Милошевића итд. Коме је у овом тренутку потребна оваква подела у српском народу, лако је закључити, али је тешко схватити да и поједини државни органи и њихови представници несмотрено реагују на ову провокацију.

Умирућа подела Срба на „партизане и четнике”, очигледно захтева нове разлике и облике подела међу Србима. За то се, пред Хашким трибуналом, Слободан Милошевић сигурно није борио, а то ни данас не чини Радован Караџић.

Мислим да би требало нагласити још једну ствар коју аналитичари готово хвалећи овакво понашање Трибунала у Караџићевој пресуди немају у виду.

Због немогућности да остваре свој наум и огласе кривим Слободана Милошевића, они који кроје политику кривичног прогона Хашког тужилаштва и суда, значајне делове одговорности који су претходно стављани у грех Милошевићу, сада преносе на друге, којима се суди, а који су живи, како пројектована „кривица” Срба не би случајно остала недоказана. У конкретном случају, ако је Трибунал утврдио да нема доказа за учешће Милошевића у УЗП-у у БиХ, то првенствено значи њихову намеру да унапред одређену квоту кривице српског народа са Милошевића пренесу на Караџића, а најмање намеру да, како аналитичари тврде, ослободе Милошевића.

Само историјска ревизија свих неправедно вођених поступака пред Хашким трибуналом може довести до „ослобађања“ и појединаца и читавог српског народа.

 


http://www.intermagazin.rs/advokat-petronijevic-otkriva-kakva-prevara-zapada-i-haga-stoji-iza-oslobadjanja-krivice-milosevica/

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< август 2016 >
н п у с ч п с
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 25 26 27
28 29 30 31      

Помоћ за Републику Српску