• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Кривда за Радована Штампа Ел. пошта
Написао ИН4С   
субота, 23 март 2019 23:47

ИН4С | 22/03/2019 | Марко Ковачевић

Иначе у овом процесу важила је презумпција кривице и терет доказивања да је другачије био је на Радовану и његовом адвокатском тиму.

Кривица Радована Караџића пред судом у Хагу је идеологизована. Суд нису занимали докази, њихово постојање или непостојање, занимало га је само да одржи на површини накнадне кострукције, направљене после рата у Босни и Херцеговини, које треба да послуже као политички аргумент против српског народа и његових државотворних стремљења. Иначе у овом процесу важила је презумпција кривице и терет доказивања да је другачије био је на Радовану и његовом адвокатском тиму. Свједочења српских војника и цивила нису вреднована једнако као свједочења војника других страна у рату и међународних мисија. Тако је било и са доказима одбране без обзира на њихову правну снагу.

Сама статистика пресуда Хашког трибунала и године затвора које су Срби добили у односу на друге стране у ратовима деведесетих јасно показује да је овај суд политички и да начело праведности и поштења није нешто чиме су се тамо руководили.

Премда су у рату у Босни и Херцеговини учествовале три стране, премда је свака од страна проживјела исто – депортације, страдања цивила и војних заробљеника и све оно што је рат пратило, суд у Хагу само је српску страну у том рату санкционисао у распону од простог војника до њеног политичког и војног врха. Све остале осуђујуће пресуде, које су изречене представницима друге двије стране у томе рату, биле су инциденти, и послужиле су само као зрна соли којима се треба посолити главно јело које је трибунал припремио по налогу оних великих сила чији је то интерес.

Са виљушкама и ножевима, после свега, моћи ће да кидишу на српски народ, Србију и Српску (Црна Гора је давно страдала), без икакве одговорности сви који то желе. То је циљ наметања идеологизоване кривице. Пресуда Радовану Караџићу није судски процес који је окончан и производи правне последице, већ новоуспостављени политички аргумент, карта која се даје у руке српским непријатељима, дозвола за сваки злочин над Србима у будућности. Оправдање.

Питање страдања иједног цивила овим процесом није ни окрзнуто, нити је то тема до које у овим условима икада можемо стићи осим на пропагандном нивоу. Радованова кривица јесте нешто на шта ниједан Србин не треба да пристане. Радован не може бити крив што је српски народ деведесете године прошлог вијека дочекао пролазећи, између осталог и кроз искуство Јасеновца, и што је препознајући да се буди дух НДХазије у Босни био спреман да се брани.

Пресуда Радовану јесте политичка порука да српски народ никада више не би смио себи да дозволи дрскост да устане у сопствену одбрану. Она је амнестија за НДХ и “хрватско цвијеће“. Исти они који су на Србе кренули 1914. и 1941. године кренули су и тих деведесетих. И имали смо грађански рат на вјерској и националној основи, који је као темељ имао постојање баштиника НДХ који су и овога пута хтјели да забране једном народу право на постојање.

Како се ова пресуда Караџићу и идеологизација његове кривице манифестује у нпр. јавном животу Црне Горе, лако је објаснити кроз пар примјера. Протести који се дешавају неко вријеме у Подгорици називају се “грађанским“. Њихов грађански карактер не нарушавају ни происиловац Демир Хоџић, пријатељ Насера Орића Мирсад Кургаш који јавно објављује слике са њим по друштвеним мрежама, Дритан Абазовић који вечера са Хашимом Тачијем, Џемал Перовић који на Румији исказује са кликом великоалбанске претензије на Црну Гору…

Нарушио би га неко ко има слику са Радованом Караџићем или воли његову поезију. Притом не треба заборавити да је Радован из Црне Горе за разлику од Орића и Тачија. Али оне који се сликавају и вечерају са њима на телевизији нико неће питати зашто су блиски са тим злочинцима или зашто пропагирају њихове идеје. Али су зато мене, који никада у животу нисам видио уживо ни Радована Караџића ни Ратка Младића, знали да питају у емисијама, које то уопште нису имале за тему, како нпр. можемо да зовемо на сарадњу “грађанску опозицију“ а да притом величамо “ратне злочинце“.

У моменту када чак ни ови монтирани процеси у Хагу нису били завршени. А под величањем “ратних злочинаца“ подразумјевало се то што видимо како и на који начин се у трибуналу суди и што смо то јавно изнијели, као што и ја то износим сада. Увијек се сјетим једне Шуковићеве “’Живе истине“ у којој му је саговорник био Ејуп Ганић.

Тако су фино бугарили против Срба на најнижем нивоу, један другом се смјешкали, допуњавали се, постајали током читаве емисије као нокат и месо… А онда је Ејуп Ганић, иначе поријеклом из Бијелог Поља, рекао у очи и са осмјехом Шуковићу, како је он увијек Бијело Поље и читав тај крај сматрао “завичајним дијелом Босне“. Вељи бранилац Црне Горе и окорели патриота није успио чак ни да прогута кнедлу. Успио је да се насмије. А тај је осмјех говорио да су непријатељи само Срби и да Црну Гору треба бранити само од њих.

Да је Караџић рекао да сматра Никшић, Шавник и Петњицу завичајним дјелом Републике Српске реакција Шуковића и сличних била би украшена и излажењем пјене на устима. И тако Кургаш ће са осмјехом да нас подучава демократији, Џемал да нас води на протестима као што је водио омладину са великоалбанским заставама на Румију, Демир да саставља ултиматуме опозицији и да нас учи како треба да се обраћамо Милу, Дритан да буде модерни и прогресивни политичар а да истовремено несметано подржавају злочинце и убице.

У те сврхе је Радован Караџић у Хагу оглашен кривим и осуђен на доживотну робију. Да се њима не би смјело рећи ово. Да би се сакрила истина и да нико ко мисли својом главом не би случајно рекао – нисте у праву. И многи подлежу тој пропаганди. Сами Срби позивају на ћутњу према овим појавама, због неког наводно вишег циља и сами себе гуше и ућуткују.

Питање истине, правне, моралне и метафизичке кривице је ван дневног реда. На дневном реду је само, већ тридесет година, питање политичке кривице, а на њега одговор дају западне велике силе у складу са својим интересима. Имали смо прилике да видимо који су то интереси. То је кривица коју треба избјећи и на коју не смијемо пристати. Јер она нас не води истини нити је пут ка спознаји сопствене правне, моралне и метафизичке кривице. Та спознаја је ипак ствар самог појединца. Пут у ту спознају оваквим неправедним суђењима нам се, сваком понаособ, запречује, да би се, сваки од нас понаособ, могао прогласити злочинцем мањег или већег интезитета и да би тако свако насиље, над сваким од нас било дозвољено, често чак и пожељно. Код других страна размишљања о сопственој кривици немамо и они су од истине и правде даље него ми. Најважније је да ми издржимо да би и други имали шансу да некада спознају истину. Једино нас она може све заједно ослободити.

 

https://www.in4s.net/krivda-za-radovana/

 

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2019 >
н п у с ч п с
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22
24 25 26 27 28 29 30
31            

Помоћ за Републику Српску