• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Акценти Сведочанства Гараплија: Остаци терористичке групе "Шеве" и данас постоје [ТРАНСКРИПТ]
Гараплија: Остаци терористичке групе "Шеве" и данас постоје [ТРАНСКРИПТ] Штампа Ел. пошта
Написао РТРС   
субота, 16 март 2013 17:59

15/03/2013 | 21:17 | РТРС    

 

Гостујући у емисији "Некад било" РТРС-а, Един Гараплија, бивши припадник СДБ-а и АИД-а БиХ, потврдио је постојање јединице "Шеве", која је била задужена за ликвидације у ратном Сарајеву.

Гараплија је рекао да је још половином 1996. године добио задатак да испита постојање те јединице, након чега је ухапшен Неџад Херенда, који је у 72-очасовном испитивању изјавио да су "Шеве" имале снајперску јединицу, која је убијала цивиле на Грбавици.

"Питао сам га како је знао ко су српски цивили, а он ми је рекао да су гађали жене у црнини и тако знали да се ради о Српкињама", каже Гараплија.

"Шеве" су одговорне и за убиство двоје цивила, који су прелазили мост Врбања, покушавајући да стигну до српске територије. "То двоје су касније постали познати као сарајевски Ромео и Јулија”, каже Гараплија.

"Шеве" су убиле и француског војника УНПРОФОР-а, а за то су сарајевске власти аутоматски оптужиле Србе. Интересантно је, каже Гараплија, да су истог дана и међународне снаге знале ко је убио овог војника.

"Шеве" су одговорне и за ликвидацију српских војника и цивила у сарајевском Великом парку, тврди Гараплија. Ова јединица је имала задатак деструкције и легалних институција, а злочине су чинили ради застрашивања народа и сијања страха, тврди Гараплија, и додаје, да су финансиране разним донацијама, али и криминалом.

"То је била затворена група, опремљена за ликвидације, војног карактера, којој је задатке давао Неџад Угљен, који је након рата убијен. Други човјек који све зна о "Шевама" је Енвер Мујезиновић", каже Гараплија.

 

 

ТРАНСКРИПТ ИНТЕРВЈУА СА ЕДИНОМ ГАРАПЛИЈОМ:

 

СИНИША- Добро вече, поштовани гледаоци. Гост емисије је господин Един Гараплија, бивши припадник СДБ и АИД.

Одмах на почетку емисије да нешто рашчистимо, за оно што вас у федералним медијима прозивају и кажу да сте ви били свједок у Хагу бившег предсједника Републике Српске Радована Караџића, а то једноставно није тачно.

ГАРАПЛИЈА- Па, ја бих рекао у режимским медијима, а не у свим медијима у Федерацији, али један дио тих режимских медија покушава створити криву слику у јавности, приказујући мене као свједока одбране Радована Караџића. Ја сам сва три пута писмено се обратио суду да не желим свједочити у корист одбране Радована Караџића, а онда је суд издао субпену, односно обавезујући налог којим сам ја постао свједок Хашког трибунала, односно да сам свједок суда и то је унесено у записник. Свако ко је добронамјеран, може погледати тај снимак који је јавни и на Јутјубу, била је јавна сједница, јер је одмах на почетку унесено у записник да се појављујем у трибуналу као свједок суда.

СИНИША- Који је интерес медија у Федерацији, дијела медија у Федерацији, да свјесно пуштају такве информацијије?

ГАРАПЛИЈА- Па, о злочинима о којима ја говорим терористичке организације "Шева" више од 15 година, мање више се зна о њиховим егзекуторима, злочинцима се зна, о њиховим именима лику и дјелу се зна, остало је неразјашњено ко су њихови налогодавци, дакле гори од тих злочинаца само су они који су наређивали и планирали те злочине, односно они који су то прикривали. Одговор на ваше питање у дијелу федералне јавности је тај што још постоје параобавјештајне структуре које покушавају прикрити тај злочин, чиме највећу штету причињавају бошњачком народу. Ми, ево, двадесетак година носимо тај ореол и ту сјену тероризма и криминала. Мислим да треба јавности, а и у интересу је Бошњака је, да се то што прије разјасни.

СИНИША- Шта су то уопште "Шеве"?

ГАРАПЛИЈА- Па, ево, мање више јавност зна да је то терористичка група за ликвидацију, која је потпуно ван организације, ван система службе државне безбједности, једноставно убачена у систем, значи, неко је параобавјештајно убацио у систем. Служба ДБ-а је била регуларни дио републичког МУП, а касније се она трансформисала законом АИД у агенцију за истраживање и документацију, а унутар те службе све вријеме је била обавјештајна јединица војног карактера.

"Шеве" су, дакле, биле једна потпуна јединица војног карактера, која је располагала војним оружјем, војном опремом, минско-експлозивним средствима. Имали су своје црне фондове, дакле нису били у систему, односно није се финансирала кроз систем, тако да су само они и њени налогодавци знали њену намјену. Након ове временске дистанце, свима је јасно и ја овдје то могу јасно рећи вама и вашим гледаоцима, задатак једне такве јединице је био деструкција одбране и деструкција институција система, прије свега, ДБ-а и подметање и чињење злочина у интересу свађе међу народима на овим просторима, што је некакав карактер рата довело до оног до чега је довело.

СИНИША- Доћи ћемо до тих злочина, али да се задржимо мало на организационој структури те јединице. Како је она изгледала, према вашим истраживањима, и можемо ли уопште говорити ко је у том рату могао да буде тај који је креирао такву јединицу?

ГАРАПЛИЈА- Па, ево, да кренем редом. Ми смо кроз оперативну акцију "Орао" добили задатак да истражимо постојање јединице, лоцирали смо лице Херенду Неџада, акција је била потпуно тајна, јер смо очекивали да су продори обавјештајни и везе те јединице са највишим врхом, па чак и службе, тако да је директор Адемовић водио том акцијом. Он је наредио, дао улазне податке, он нам је омогућио логистику потпуно унутар система све оно што служба располаже. Ми смо имали законске овласти да спроведемо ту акцију.

Истраживањем, постојање терористичке групе "Шева" добили смо сазнања да је лице Херенда Неџад опасно и наоружано, да посједује двије одређене легитимације активног припадника службе и да се као такво "потура" и налази у разним комбинацијама, контактима. Након мјесец дана истраживања, донесена је одлука да се он ухапси и након његовог хапшења по закону о АИД, ми смо имали 72 сата могућности да истражимо. У једном интервјуу са њим, он нам је тада рекао фрапантне податке.

Питали сте ме, ко је наређивао злочине. Па видите, у јавности се појављују разне информације да је то било у вријеме министра Алије Делимустафића, што је формално-правно тачно. Мислим, да ни један од министара, било да је то Алија Делимустафић, Јусуф Пушина, касније Бакир Алиспахић, нису знали о надлежностима "Шева", тако да је то била једна потпуно затворена група чије је задатке директно давао Угљен Неџад, њихов руководилац, који је касније недуго и убијен и ту је био још један оперативац који је жив још увијек, треба њега питати које су надлежности, а то је бивши "косовац" Енвер Мујезиновић, који је био десна рука Угљена у планирању и организовању, тако да је можда он адреса неким истражним органима да виде зашто, како, ко је налогодавац, шта је њихова структура била. Оно што је нама било познато, то је да су "Шеве" биле конципиране, око 30 имена је било на том списку. Међутим, морамо због јавности разлучити да је добар дио, можда и двије трећине, тих припадника било у служби тзв. прикривања тих активности. Мањи број њих, пет отприлике, било је оспособљено, истренирано и дошло са чак одређених обука из Ниша, снајперских, који су били задужени за уклањање политичких неистомишљеника, убијање цивила итд.

СИНИША- Како су се финансирали?

ГАРАПЛИЈА- Они су имали црне фондове, у те фондове долазиле су паре са разних страна, један дио од тих донација то је и код Херенде нађена одређена документација, захвалница, рецимо за финансирање итд. И они су мимо система одређивали себи плате, опрему узимали, и тако даље.

СИНИША- Ово о чему говорите, то се догодило 1996. године тада, коме сте ви то презентовали?

ГАРАПЛИЈА- Сва та сазнања ми смо документовали и те изјаве, признања Херенде су прослијеђени даље директору службе господину Адемовићу и та сазнања су била оперативна. А шта је са њима послије било, да ли су се користила или нису, то треба питати господина Адемовића.

СИНИША- Када сте испитивали Херенду, занима ме шта је он рекао, како је он уопште дошао у ту јединицу?

ГАРАПЛИЈА- Па, Херенда је испочетка тврдио да се ради о грешци, јер ви знате кога сте ухапсили кога сте привели, јер ви знате да сам ја обављао највише послове и тако даље. Дакле он је био у једном убијеђењу да ради нешто добро. Неко је њему рекао - убићеш тамо некога, јер је неко неки четник или државни непријатељ и ти ћеш њега ликвидирати зато зато што је то интерес Бошњака и он је то несретник и урадио. Он је прије рата осуђени и пресуђени криминалац, он је врло конфликтна личност који је слијепо извршавао наређења својих претпостављених.

СИНИША- Прочитао сам у једном вашем интервјуу да су они били обучавани и у Хрватској?

ГАРАПЛИЈА- Херенда је споменуо два кампа. Један је камп из Ниша и отуда су дошли рођаци Шошићи који су се још појављивали под презименом Божић, они су обучавани у кампу војске бивше Југославије, а Херенда је сам са другом групом прошао камп, чини ми се у Метковићу. Тако га је споменуо и ту је исто вршена војна обука и видите ту се ради, и по вукаболару, и по извршењу, о војној обуци која је постављена као кукавичко јаје у цивилне структуре, у ДБ и МУП БиХ, јер је МУП БиХ, колико год био подијељен на почетку, био једна снага у једној одбрани од агресије на почетку ратних сукоба.

СИНИША- До кавих сазнања сте дошли? Херенда је тврдио да су ти снајперисти који су били у тој јединици убијали цивиле на Грбавици. Онда сте га Ви питали како је знао да су то били цивили. Шта вам је одговорио?

ГАРАПЛИЈА- Прво да вам кажем како је Херенда причао. Херенда је био тврд орах, обучен, бескомпромисан, огрезао у злочинима, и тако даље. Али смо се послужили лукавством, истражитељски смо му подметнули да смо ухватили још једног злочинца који нам је дао информације, а које смо ми имали као улазне информације и онда је он суочен са тим информацијама, отворио се и признао злочине од којих се ледила крв у жилама, које су нас запањиле. Између осталих злочина, а то су снајперска дјеловања по насељу Грбавица гдје су они убијали несумично жене. Ми смо га питали зашто сте убијали жене, како сте знали да то није нека Бошњакиња која живи на Грбавици, он је рекао да су бирали мете у црнини, јер су онда били сигурни да се ради о Српкињама и то је за нас истражиоце био једна од непојмљивих информација, да неко може једноставно тако радити те злочине.

СИНИША- И тако хладно признати!?

ГАРАПЛИЈА- Хладно признати, као да се ради о потпуно легитимном војном циљу. И онда Херенда отвара причу, почиње од Великог парка гдје су убијени заробљеници војници Војске Републике Српске и још неки цивили и да их је побио уз напомену - Па шта, радило се о четницима! Даље наставља признањима убистава цивила приликом покушаја преласка Врбање моста, то је чувени пар који је послије медијски експониран. Њихово убиство такозвани Ромео и Јулија, гдје је он гађао из правца бившег локалитета зграде "Стелекса" и одатле усмртио једно, па друго, заједно са својим партнером у злочинима, извјесним Шошићем.

СИНИША- Вратићемо се још мало на тај његов исказ. Занима ме да ли постоји неки званичан почетак дјеловања те јединице, да ли постоји тачан датум када је основана?

ГАРАПЛИЈА- Са почетком самих ратних активности и нападом на Сарајево, раслојавањем МУП-а појављује се та јединица. Херенда се појављује са највишим акредитацијама, приступима, чак улази у базу специјалне јединице, а да га нико не пита, чак и они који питају, неко каже - Не дирај то! То је посебан тим, не питај, не дирај! Рецимо оно што је јако интересантно, ја сам на почетку сретао те момке који су наоружани до зуба улазили у зграду МУП-а. На моје питање како они једини не показују легитимацију, рекли су ми - Шути и не питај! Они су улазили под пуним наоуружањем, кретали се по згради, неко им је то омогућио. Један од главнокомандујућих, који није међу живима и који би могао пуно тога рећи, је Неџад Угљен. Он је био високопозициониран и вјероватно им је то омогућио, што смо ми приликом лигитимације и видјели. Кажем, да је добар дио јединице био конципиран како некаква курирска служба, а само мали дио те јединице био је затворен и задужен за ликвидацију политичких неистомишљеника, односно злочине друге које је Херенда признао.

СИНИША- Један од тих злочина је и убиство француског војника УНПРОФОР-а. Како је то описао Херенда?

ГАРАПЛИЈА- Херенда је исто то описао као легитимни војни циљ, добио је задатак да то уради, гађао га је са позиције Извршног вијећа и погодио је француског војника, а у медијима се пустила информација да је то снајпер са Грбавице. Али оно што је врло интересантно и што сам ја исто тако у Хагу рекао, не могу рећи детаље, али могу рећи да су УН дан послије већ располагале валидним извјештајем својих служби, да је снајперски метак који је убио тог војника, тунишког или алжирског поријекла, и да је дошао са позиције које су биле под контролом бошњачке воске и полиције, и раздаљина је била идеална за погодак 150 метара, док у извјештају се каже да је српска страна била покривена, тако да постоји доста документације. Годину дана након тог немилог догађаја, тих ликвидација, ми смо ухапсили Херенду и он је све то признао. Дакле, информације су се поклопиле из два независна извора, јер ја нисам могао знати за информације УН-а који је строго повјерљив и који је предан на руке генералног секретара УН Кофи Анана, нити су они могли знати што ћемо ми истражити и имати за годину дана, тако да је то потпуно јасна ситуација.

СИНИША- Кажете, да је Херенда добио задатак да управо да ликвидира једног војника УНПРОФОР-а.

ГАРАПЛИЈА – Ми нисмо улазили у дубину налогодавне линије, нама је било битно да документујемо злочин и да онда то даље предамо на процесуирање. Ко је дао њему задатак и како му је речено, да ли је било конкретно речено да убије тог војника или да ли је то било

"снајперисање" по Грбавици, па је он мало окренуо, па је убио тог војника у том моменту, можда је имао и ту могућност. То је сада питање за Херенду и неке истражне тимове који ће вјероватно тај случај "Шеве" о којима Вам ја говорим 15 година коначно процесуирати и истражити до краја.

СИНИША То је био јасан циљ шта се жели са тим стварима! Сад ме занима случај Сефера Халиловића, генерала, који је такође био мета атентатата тих истих људи. Како је то Херенда описао?

ГАРАПЛИЈА- У рангу, како он то каже, четника били су и државни непријатељи. Сефер Халиловић је тада проглашен државним непријатељем. Сефер Халиловић је тада потпуно третиран свим могућим методама познатим и непознатим службе и они који су кројили тако нешто за Сефера, они су јасно водили ка циљу његове ликвидације и егзекутор те ликвидације требао је бити Херенда са својим сарадницима. Међутим, ето генерал Халиловић, иако је најавио да ће доћи, мало је каснио, а у међувремену се десила једна случајност да је његова рахметли супруга и рахметли брат изађу на терасу, он је био у маскирном одијелу, висином налик на Сефера, тако да је дошло до окидања, неко је дао наредбу да се активира експлозивна направа и они су смртно страдали.

Послије кад се видјело да то није Сефер, онда се покушавало заташкати. Мислим, да је јако пуно материјалних доказа, да све што се говорило и прикривало око тог злочина говори о једној траљавости, некомпетентности, можда и намјери да се то прикаже намјерно тако траљаво, како би се унутар бошњачког корпуса подијелили на двије стране да дође до сукоба тих страна, да се подијели на Бошњаке и Санџаклије да се побију једни са другима и да се ослаби моћ Армије и МУП-а. И сам генерал Халиловић, видјевши да су све те истраге потпуно небулозне, у задње вријеме као што пратим из медија је активирао врхунске и свјетске признате балистичке стурчњаке, а који су и вјештаци Хашког суда, тако да нема сумње да ће балистика доказати да се није радило о гранати како је то речено са српске стране, већ се радило о једном планираном атентату гдје се имало за циљ да се уклони један "државни непријатељ". Задатак те терористичке групе је био да се направе сви предуслови за подјелу земље, односно да се што више посвађају народи и да се што више крви пролије.

СИНИША – Када просјечни гледалац, нарочито из Републике Српске, слуша ово о чему Ви причате, а знамо да је Војска Републике Српске оптужена за бројне ствари у овом рату, прво ће помислити на оне снајперске хице који су се догодили пред почетак рата, ако се сјећате код оних протеста када је изазван овај метеж пред сам почетак рата, прво ће помислити на Маркале. Ко ће сада тврдити да су то сада направили Срби послије таквих исказа?

ГАРАПЛИЈА – Злочини су се дешавали са свих страна. И они који су радили злочине са бошњачке стране треба да одговарају и они који су то прикривали. Не може се изједначити злочин снајпериста са злочином у Сребреници нити треба изједначавати.

СИНИША – Не изједначавамо и не важемо.

ГАРАПЛИЈА – Али исто тако сваки злочин треба до краја истражити и процесуирати. Конкретно, за снајперисање масе или народа ухапшени су људи на дјелу са снајперским пушкама и ту нема дилеме, значи не треба ту бити дилема код обичних гледалаца шта су "Шеве" одрађивале. Ја разумијем жеље породица жртава да се до краја расвијетли и да се нађе кривац и не треба потурати ко је кривац, треба се базирати на чињенично стање, оперативне податке и признања Херенде као кључног извршиоца шта је радио. Он да је гађао и снајперисао са Холидеј ина он би рекао, он се нама потпуно отворио, он је нама дао потпуне податке и ти су подаци сасвим довољни.

СИНИША – Херенда је говорио и о другим убиствима. Било је ту пуно политичких обрачуна. Да ли је убиство Неџада Угљена, као можда кључног човјека ове приче који би можда могао довести до виших инстанци људи који су основали такву једну јединицу? Како сада открити те људе који су формирали ту јединицу коју су финансирали и давали упутства шта да се ради током рата, када нема једног Неџада Угљана, Јозе Леутара, Ћеле...Како ићи даље у истрази?

ГАРАПЛИЈА – Не могу, на жалост или на нечију радост, нисам више припадник а ни резервни припадник службе државне безбједности, односно било које службе која је формално правни насљедник, тако да не бих улазио у оператвне податке и нећу да зарађујем паре, односно плате онима који су плаћени. Има доста професионалаца који то могу расвијетлити.

СИНИША – Је ли то толико једноставно!?

ГАРАПЛИЈА – Па, није једноставно. Ово је јако тешка тема за Бошњаке и они треба да се суоче са овим и нема сумње да постоји политички амбијент и да постоје данас храбри политичари који јасно и гласно дају сигнал да се то треба разријешити и до краја довести. Вјерујте да ће то оперативци завршити. На крају, имамо Интерпол, Херенда ће се наћи, он ће поновити, имају његови извјештаји и видео записи, има толико документације, а има и оних који су наређивали Херенди међу живима како би се скинуо терет са бошњачког народа.

СИНИША – Претпостављам да говорите о Фахрудину Радончићу. Само ћемо се накратко дотаћи те приче о сукобу између Радончића и те екипе Муслимовића, који се веже за КОС, ево, тако да кажем. Како Ви гледате на то?

ГАРАПЛИЈА – Не бих се ја овдје сврставао само на страну Радончића. Радончић сигурно јесте један од значајних политичара који то данас имају снаге да кажу и укажу на те ствари, али рецимо имате ту и политичара у СДА који врло јасно кажу да то треба рашчистити због саме странке. Имате професора Лагумџију, исто тако Додик, нисам можда пратио његове јавне иступе, али је дао кроз Специјално тужилаштво јасне сигнале, морају се те ствари довести до краја. Дакле, храброст код политичара постоји, нека тужиоци који су задужени за вођење истраге по закону о суду и тужилаштву нека загрију столице. Имате сасвим довољно трагова, има у полицијским структурама довољно професионалаца, на крају крајева, имате још младих школованих људи и на иностраним и на овим универзитетима. Ви знате да смо ми имали у неколико наврата сарадњу са америчким истражним бироима, Интерполом и нека фино зараде своју плату, нека то због свих нас, због своје дјечице рашчисте.

СИНИША – По Вашем мишљењу, да ли постоје данас остаци те групе?

ГАРАПЛИЈА – Добро питање... остаци те групе постоје, остаци те групе су, прије свега, Херенда који није ухапшен, његов компањон Шошић исто није изведен пред лице правде и они који су учествовали и припремали разноразне специјалне инјекције са отровима и постоје они који су прикривали њихове злочине. Конкретно, врло јасно због интереса јавности они су данас еволуирани у највише правосудне тужилачке функције, па и новинарске. Они који заташкавају злочине, они аутоматски помажу логистички ту терористичку групу и они треба да одговарају.

СИНИША – Ево да наши гледаоци до краја буду упознати са овим случајем. Ви сте, дакле, 96. истраживали овај случај, привели Херенду, међутим након тога као да се читав систем обрушио на Вас. Били сте ухапшени и осуђени на 13-14 година затвора. Шта се догодило уствари?

ГАРАПЛИЈА – Данас ми с правом можемо рећи за те структуре да су оне параобавјештајне. У том моменту оне су имале потпуно под контролом државни апарат и они су окренули читав систем по оној народској "држте лопова". Нас су претворили у лопове и криминалце и на крају скројили нам оптужбу да смо ми отели Херенду Неџада због сребрног ланчића, ЗИП упаљача и 500 КМ. Тачно то стоји у оптужници. Дакле, нико нас није третирао као припаднике Државне службе, нико није третирао сазнања које смо ми прикупили, него су једноставно Херенду претворили као једну жртву која је била мучена и била под тортуром паравојне групе.

Дакле, нас који смо радили по закону службе и АИД-а, претворили су у парагрупу, а парагрупа и криминалци на челу са Херендом су сакривени. У међувремену су свједоци нестајали и можда као најелоквентнији примјер прикривања злочина "Шева" овдје ћу навести групу која је формирана на највишем нивоу, коју је формирао предсједник Предсједништва Алија Изетбеговић и која је требало правилно да прикупи податке и информише предсједника и јавност о стварној структури.

Дакле, та група у којој су се налазили Јусуф Пушина, који је тада био савјетник предсједника Изетбеговића, Ирфан Љеваковић који је био на високим позицијама у АИД-у и Мустафа Бисић који је тад био у високим правосудним тужилачким функцијама је уствари скројила своју истину о којој је рекла ово што је била срж монтиране оптужнице. Направили су информацију коју су презентирали предсједнику и јавности, а та информација није била поткријепљена са исказима двојице актера овог случаја, са мном који сам био доступан, јер сам био затворен и у потпуној изолацији, нити је објављен разговор са Херендом, наводном жртвом, над којом су се десиле те тортуре. Они су написали један извјештај и он је био предат предсједнику и тужилаштву који су нас оптужили и затворили као криминалце за дјела отмице и покушај убиства. И ја лично сам пресуђен на 13 година затвора.

Након двије године, кад сам видио да држава иде у правцу моје ликвидације, ја сам из зеничког затвора послао пар информације које су, прије свега, амерички амбасадор тада у БиХ, али и остали амбасадори ових шест земаља јако озбиљно схватили и покренули читаву једну лавину и апарат да се докаже права истина. Онда долази до грубих нарушавања људских права, јер ни на суду нисам могао дати никакву информацију. У првостепеном поступку ја сам се бранио шутњом, јер сам добио сигнал из службе, конкретно директора Адемовића, да се браним шутњом због осјетљиве теме. Док смо се ми бранили шутњом, они су монтирали оптужницу да смо ми криминалци. На Врховном суду је другачија слика. Ја сам тражио да се обратим суду и да се изнесе информација. Јер дјела за која сам оптужен нису била тачна, имао сам сазнања о кривичним дјелима, терористичким дјелима, терористичке групе "Шеве". Они су тада све подузели да мени забране одлазак на суд, нису ме чак одвели ни у судницу. Ја сам се жалио Дому за људска права који је прегласавањем, видите у том моменту дом има 12 судаца 6 домаћих и 6 страних. Предсједница суда је странкиња Мишел Пикар, а судија је извјеститељ Џони Грасо, један честити судац на највишим правосудним функцијама у Италији, који је јако коректно прегледао читав случај и видио да се ради о тешком нарушавању људских права и Дом за људска права је пресудио зато што је предсједница Пикар имала бодовање два гласа, дакле 7:6.

У том моменту из домаћих судова су два суца из СДА два из СДС-а и два из ХДЗ-а, није било Додикових судаца да разјаснимо вашој јавности, дакле шест судаца потпуно три зараћене стране гласа врло интересантно, да се злочини прикрију. Не дају мени да изађем у јавност и да кажем пред Врховним судом и да покажем документацију. Чиме су били вођени СДС-ови суци, односно ХДЗ-ови, то нека они кажу, јер неки од њих су живи и наравно Дом пресуђује да су нарушена људска права. У том периоду, храбри извјестилац за Југоисточну Европу Хелен Хабракен пише извјештај у којем мој случај ставља као фрапантан примјер кршења људских права и онда Врховни суд под тим притиском прави другу сједницу. На тој сједници мене доводе из затвора у Зеници. Како сам ушао, они су констатовали да сам дошао у записник и послије тога затворили сједницу, а ја сам враћен у затвор у Зеницу. Међутим, погријешили су само у једној ствари, у публици је био један врстан правник Хашког трибунала који је својим очима видио да и по други пут Врховни суд крши људска права и одмах је тражио на највишем нивоу да се коригује и да се и по трећи пут одржи сједница.

На тој трећој сједници, захваљујући адвокатима, прије свега, Јосипу Муселимовићу и Фаруку Балијагићу, који су храбро стали у одбрану без икакве материјалне надокнаде они су изложили нову документацију која је прихваћена и која је потпуно скинула одговорност са нас. Интересантне су ту двије ствари. Прво због јавности, недавно гостујући у једној емисији сам направио један мали лапсус, па сам умјесто Малика Хаџиомерагића, судије извјеститеља Врховног суда који је заведени сарадник ДБ-а и који је био припремљен да заташка читаву ситуацију, споменуо једног часног припадника Федералног МУП-а Малика Кривића, којем се овом приликом извињавам. Тако да ми не замјере ни ваши гледаоци, ако направим неки ситни лапсус јер је пуно информација. Први моменат је када Малик Хаџиомерагић, судитељ извјестилац, који извјештава Суд о свему ономе што је првостепеним судом изречено не прихватајући документацију и аргументацију коју ми улажемо, чак иде и корак даље и забрањује моје обраћање суду - то предсједник вијећа у том моменту подржава.

Други моменат, који је веома важан - тужилац Мишковић који је тада заступао интерес да смо ми криминалци, иако је евидентно да документација показује да смо ми припадницџи службе да је легална оперативна акција, хапшење лица вишеструко осуђиваног за криминал и тероризам. Дакле, видите два врло битна сегмента правосудних институција у прикривању злочина.

2003. године покреће се једна халабука у јавности која је на крају резултирала хапшењем Бакира Аспахића и још неких одговорних лица. Од њих пет, четри су сигурно неправедно сврстани ту, али не и пети Омер Мујезиновић који је заслужио да буде на оптуженичкој клупи, све се врти око Бакира Алиспахића. Мишковић потура Бакиру Алиспахићу терористичке активности и доводи га у везу са Погорелицом – терористичким кампом и операцијом Довер, покушај убиства Фикрета Абдића. Ниједно од тих дјела није инкримисано дјело, истовремено судија Мишковић тешка инкримисана дјела гдје су жртве евидентне гдје су десетине свједока прикривене. И Мишковић доводи мене на суд као кључног свједока у покушају да ми се пласира, да ја сад требам реаговати осветнички, да ја требам жаргонски "повалити" те људе и послати их на робију. Ја сам смогао професионалну и људску снагу да кажем да не знам ништа о тим операцијама. Ја у тим операцијама нисам учествовао, да суд провјери у судском спису има ли игдје мене у операцији ПОГОРЕЛИЦА И ДОВЕР именом и презименом.

Што је суд врло експресно провјерио и ти људи су пуштени и стављам једну задршу о лику и дјелу Енвера Мујезиновића, о томе ћемо послије. И онда се још у јавности пласира, слика да сам ја изгубио памћење и да се ништа не сјећам. Ја сам људски рекао, да немам ништа с тим, да у тој операцији нисам учествовао и да немам сазнања о тој операцији и по мени је та операција потурена Алиспахићу да би га инкримисала у одређеним активностима и које по мени нису имале инкриминацију, оне јесу имале карактер, али то није довољно у правосуђу да се неко осуди.

СИНИША – Обавјештајне игре су увијек јако интересантне и људима је јако тешко да повежу лица која Ви спомињете. Ту се спомиње много имена. Оно што мене занима, кад све погледате како се то одвијало на судовима према Вама, како се одвијала та информација још од 96. године. Имате ли Ви осјећај да је државни врх знао, ако не и нешто више о томе, да "Шеве" постоје, да су знали тачно шта су "Шеве" радиле и слично?

ГАРАПЛИЈА – Имате једну веома интересантну ситуацију када Херенда као припадник "Шева" долази у надлежност специјалне јединице, улази у круг специјалне јединице, шета се, носи оружје, тешко наоружање, затиче заробљене припаднике војске Републике Српске и побије их, без обзира, да се икоме оправда што је то урадио и одшета одатле, док једна читава гарнитура командног кадра полиције сједи и то гледа. Оног момента када су одређени полицијски руководиоци који су имали своје оперативне надлежности, ја нисам имао 96. ни маље ни више оперативних надлежности него што су они имали 92, чак је 96. стао рат, ако ћемо гледати 92. је био рат, дакле потпуно су имали и оперативне и професионалне надлежности и моралну и људску обавезу да поступе као полицајци, да одмах ухапсе Херенду Неџада, да открију ко стоји иза те групе. Кад их похапсе и документују, да онда оду предсједнику да кажу:

"Господине предсједниче, то је та група, ова су злодјела направили, ми смо документовали: Ево их ту, ево кључа, па ви видите онда хоћете ли их пустити или не". Напротив, они су урадили супротно, они су то између редова, нешто тамо што би рекли жаргонски, шмекали једни друге, с тим да нико није озбиљно поступио, нико није озбиљно третирао то криминално дјело. И сад је упитно да ли су ти људи уопште обавијестили предсједника. Предсједник Предсједништва, као што сам рекао, формирао је радну групу, он није улазио појединачно шта је та група открила, он чита извјештаје. Они њему кажу ми смо истражили све, сад он није улазио у то да ли су добили информацију од мене или од Херенде. Или ни од једног од њих, ко што јест било ни од једног од нас, они су свој неки извјештај направили.

СИНИША – Они ипак нису били ниско на хијерархији власти?

ГАРАПЛИЈА – Нису били ниско, слажем се, на хијерархији власти. Кад кажете и поставите питање је ли један државни врх руководио, зна се шта је државни врх, то је предсједник Предсједништва. То су чланови Предсједништва, министар полиције, то је командант Армије итд. Дакле, сигуран сам да је државни врх у овом случају био грубо изманипулисан, потурено је то, јер читава намјера потурања "Шева" као војне и паравојне организације унутар структуре цивилне полиције, службе ДБ-а, уствари, ишла је правцу компромитације државног врха и компромитације борбе и одбране.

СИНИША – Кад кажете потурен, према Вашем мишљењу, ко Вам је потурио тај један дио јединице Армије БиХ?

ГАРАПЛИЈА - Па рукопис је исти, са јединицом "Црвене береткер" у Србији која је правила такве злочине на крају је убила свог премијера, са једним десетим диверзантским одредом који је радио злочине у Сребреници. Кад кажем рукопис је исти, то подразумијева њихово организовање, обуку и злодјела која су радили, нека мања, нека већа, али злодјела су злодјела. И ту треба тражити одговор ко је са њима руководио.

СИНИША – Малоприје сте споменули Енвера Мујезиновића.

ГАРАПЛИЈА - Руководиле су структуре које су у то вријеме биле обучаване, које су могле такве ствари планирати и руководити. Прије свега, неки огранци контраобавјештајне службе Војске Југославије подпомогнуте огранцима службе ДБ Србије, па и једног дијела припадника службе ДБ БиХ. Та структурална, та њихова веза, да ли су они били у тој структуралној вези као орагнизована група или како се то данас модерно у криминалитету назива "организовани злочин", треба да кажу они који су живи актери. Треба да кажу у Србији Александар Васиљевић у Босни - Мујезиновић и остали који су то радили.

СИНИША - Имали смо у овој емисији Александра Васиљевића који је јасно рекао када је почео рат да његови најближи сарадници Фикрет Муслимовић једноставно више није радио за КОС. То је била његова изјава у овој емисији, ако мислите на Фикрета Муслимовића и на Мујезиновића и на ту екипу.

ГАРАПЛИЈА – Са Фикретом Муслимовићем у тим операцијама ја се нисам сусретао. Некад послије смо се ми сусретали и размјењивали нека мишљења и контрааргументе и аргумента. Ја могу говорити о оним људима, ја сам се сусретао са ликом и дјелом Енвера Мујезиновића. Компентентан сам и релевантан чији је он сарадник нека каже Мујезиновић, је ли он радио по знању Фикретовом - ево Пушина ће рећи да је он био први сарадник, а не мора значити да га је правилно извјестио о свему. Па се крије, многи су се крили иза лика и дјела политичких ауторитета. Кроз историју па видите, иза Тита су се Ранковић и остали крили, па су радили што су радили, тако исто и у овом несретном нашем рату су многи говорили да раде у име нечега, а само су радили у свом личном интересу. Мујезиновића његов лик и дјело знам и ево спреман сам у једној тематској емисији да вама кажем и то сам недавно рекао и једном уреднику у федералном медију. Да се суочимо, да дођемо и погледамо један другом у очи и да упознамо јавност са неким чињеницама. Нека он каже све што има о мени, а ја ћу рећи о њему. Ја сам јако добро упознат са операцијама ШЕВА, ГАВРАН итд. Гдје је Енвер Мујезиновић имао јако деструктивне улоге, а о томе за кога је радио, да ли је радио за Муслимовића или је прескакао Муслимовића и радио директно за Васиљевића, нека сам каже.

СИНИША – Споменули сте тај покушај атентата на Фикрета Абдића, шта је Херенда причао о томе?

ГАРАПЛИЈА – Па Херенда није уопште третиран по том питању. Та је операција била 2003. год. И сад да кажем своје лично и субјективно мишљење. Мислим да је та акција толико траљаво припремљена да она није у суштини могла изродити у неко криминално дјело. Она је у самом старту била проваљена, лоше организован, па је на крају и доживјела фијаско. Та операција ДОВЕР може се третирати прекриженом нулом. Нити је имала какву инкриминацију касније нити је... на крају крајева жив је човјек и он је ту.

СИНИША- Да ли постоји нешто што је Херенда изјавио Вама, а што нисте изнијели у јавност?

ГАРАПЛИЈА – Постоје детаљи који су оперативни које знају одређени истражитељски кругови у међународној заједници и поступаће се по њима.

СИНИША – Да ли се тичу можда дејстава управо према представницима међународне заједнице?

ГАРАПЛИЈА – Не бих ја сада калкулисао, ипак су то оперативна сазнања и ја, ево још једном кажем, да су она забиљежена тамо гдје требају бити забиљежена.

СИНИША – Имате ли Ви данас пријетње, тражили сте заштиту, Хаг је тражио заштиту, како живите након што сте свједочили у Хагу?

ГАРАПЛИЈА – 96. када је монтирана оптужница и када сам затворен, ја сам се бранио шутњом. А у истражном затвору гдје ме је смјестила ова фамозна група сам држан у ћелији која једина није имала прозоре. Био је један мали, прекривен фолијом, под једним нехуманим условима. Сваку ноћ константно један од стражара је улазио, име и презиме је познато, а сад је мало сакривен негдје у иностранству, али се зна његова локација, говорио је: "Шта је Гараплија, зар се још ниси објесио?" Један константни притисак био је да нестане један незгодан свједок, а тада се дешава и ликвидација Угљена, исто тако незгодног свједока, ја се тада све вријеме браним шутњом. Очито да та параобавјештајна структура није мировала. Мени су у ћелију убацили једног припадника Војске Републике Српске бошњачке националности и након што сам видио, а ја сам по природи опрезан човјек да се тај човјек колеба, нећка, онда сам открио испод стола, имали смо један мали столић, да је испод закачен нож са унутрашње стране.

И тражио сам да га хитно премјесте и након пар дана нађен је објешен у ћелији недалеко од моје. Дакле, то је био први покушај убиства. Сљедећи покушај био је 98. када је јавност обавијештена о чему се ради, када су неки храбри новинари продрли до мене и добили информације. Знате како је у то вријеме било одржати састанак са адвокатом који је, ево да кажем, једини имао храброст да то прихвати, Фарук Балијагић, и који је дошао у зенички затвор и око нас пет стражара. Замислите да је ту пет стражара, командир страже и да чека сваку ријеч коју ћете ви рећи и у том моменту ја сам успио потурити информацију и Балијагић је прослиједио међународној заједници Дакле, кад сам упознао јавност, дешава се први покушај убиства у затвору, а недуго и други. У том првом је учествовао Тешњак по налогу једне тешањске линије и 2000. године. Дајем истражитељима Хашког трибунала једно свједочење, све се то записује и похрањује у Хашки трибунал и недуго иза тога дешава се у зеничком затвору други пут покушај мог уклањања.

И то је било када је мени нагло позлило и под изговором медицинским, да је упала слијепог цријева, ја сам премјештен хитно на операцију. Међутим, неко је заборавио мој здравствени картон на коме великим словима пише КАВЕ ПЕНЦИЛИН што значи да сам алергичан на пенцилин и то је нешто што је могло бити пресудно да се више не пробудим из те анестезије. Срећа, па сам полусвјестан ухватио једног од доктора који није био у тој организацији и он је одмах избацио пенцилин. Али су ми дали три анестезије тако да са се ипак успио вратити из анестезије. Дошао сам до информација да није било никакве упале, послије се дошло до неких сазнања да је био покушај тровања. Од мог изласка из затвора и овог задњег свједочења у Хагу, константне су пријетње и потурања разноразних информација. Кад сам се вратио оз Хашког трибунала сазнао сам да ми је ту ноћ отваран породично ауто, а након два дана, ја сам дошао у петак, то је било у понедјељак, један од оперативаца службе ми је дошао у канцеларију и рекао да зна која аута имамо породична. Све су то индиције које су показале да сам ја интересантан.

 

Р.К.    


http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=82960

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< март 2013 >
н п у с ч п с
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            

Помоћ за Републику Српску