• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Акценти Сведочанства Хаг не занима што су слали робијаша да ме силује?!
Хаг не занима што су слали робијаша да ме силује?! Штампа Ел. пошта
Написао ПРЕС РС   
среда, 05 децембар 2012 11:47

Бањалука 05.12. 2012 | ПРЕСС РС

 

ЕКСКЛУЗИВНО - ЗАБРАЊЕНА СВЕДОЧЕЊА СРПСКИХ ЛОГОРАША - БРАНИСЛАВ ДУКИЋ ОТКРИВА ШТА ТРИБУНАЛ НИЈЕ ХТЕО ДА ЧУЈЕ

 

Хашки трибунал је своју антисрпску природу на најодвратнији начин доказао крајем прошлог месеца, када је председнику Савеза логораша РС Браниславу Дукићу и бившој логорашици Радојки Пандуревић забранио да говоре о страдању и голготи кроз коју су прошли током рата у муслиманским логорима у Сарајеву.
 
Пресс РС ексклузивно преноси забрањену истину о страхотама за које трибунал неће да чује, да крвницима и мучитељима, које је опрао од сваке одговорности, не би угрозио ореол "светаца" додељен бесрамним пресудама Теодора Мерона и осталих хашких "кадија".

Председник Савеза логораша РС Бранислав Дукић каже да је током тамновања био изложен мучењу нечувеном за крај 20. века. Дукић тврди да су муслимански мучитељи у Сарајеву ишли толико далеко да су у логор чак послали и робијаша да га силује!

Хаг је, међутим, његово сведочење у суђењу против Радована Караџића одбацио као "нерелевантно", иако је он на почетку писаног исказа навео да "није дошао пред трибунал да брани Радована Караџића, већ да каже истину о Сарајеву, у коме је било 126 логора за Србе" и приложи документацију о 536 логора у Федерацији БиХ, 222 логора у Хрватској и 21 у Словенији.

Дукић каже да је ухапшен 18. априла 1992. Тада су му у стан упала четворица припадника тзв. Патриотске лиге и "Зелених беретки". Међу њима је био и Исмет Агић, звани Миш, за кога каже да је био ометен у развоју и физички радник у "Фамосу".

- Одвели су ме у Основну школу "Алекса Шантић" и затворили под изговором да имам пушку, а ја сам имао ловачку пушку. За њу сам имао уредну дозволу. Током ноћи, у школу је доведено око педесетак Срба. Међу онима који су их доводили по грубости су се истицала двојица. Звали су их Цико и Тркач. Те ноћи је убијен Ратко Стјепановић, који је био технолог у "Фамосу" - наводи Дукић.

Он истиче да су га сутрадан пустили. Међутим, убрзо је мобилисан у тзв. радни вод, у ком је скупљао смеће, чистио улице, канализацију, цепао и истоварао дрва...

- Одводили су нас и на положаје бошњачке Армије БиХ, где смо копали ровове, траншее и заклоне. Због понижења која смо трпели одлучили смо да покушамо бег преко Игмана. У бекство смо кренули 9. септембра 1994. године, али су на Игману ухапсили 156 Срба. Међу њима сам био и ја. Оно што смо потом доживели и шта су нам радили, мислим да не би радила ни Хитлерова нацистичка војска. Та ноћ је била паклена. Целе ноћи одјекивали су јауци - стоји у Дукићевом исказу.

После два месеца мучења у логору-затвору у стамбеној згради у Улици Игманског партизанског батаљона, Дукић је пребачен у логор у касарни "Виктор Бубањ".

Да парадокс буде већи, у тај логор је после рата смештен Суд БиХ, који је одавно познат као "мали Хаг", пошто се и у њему суди углавном Србима.


Дукић: Машовић је тражио да нас побију за размену!

Бранислав Дукић тврди да су батинања у касарни "Виктор Бубањ" била свакодневна и да су у ћелије у којима је било простора за једног човека гурали по 17 логораша.

- Било је и војних лица, а сећам се једног пуковника који је ухваћен у "Шибици" у Пофалићима. Он је одведен у подрум касарне и више се никада није вратио у ћелију. Пре саслушања, у касарну је дошао Амор Машовић и рекао: "Ово до сутра све побити и стрпати у најлон кесе да их разменим" - наводи Дукић.

- Приликом спровођења у "Виктор Бубањ" проживели смо праву тортуру и у касарну смо доведени полумртви. Када су увече српски радио и ТВ пренели да смо испремлаћивани и доведени у критичном стању у логор, управник логора Рамиз Подруг је изашао и рекао: "Дукић, резервни војни официр, ради за КОС. Он је успео да јави својима да се налази у касарни и зато га водите у ћелију број један!" За мном је у ћелију ушао Мујо, висок и црн, стар око 30 година... Од батина сам се онесвестио. Када ме је извукао у ходник да дођем к себи, канту воде је на мене просуо Рамиз Делалић Ћело. Потом су ме одвели код неког назовилекара. Он ми је заврнуо кошуљу. Када је видео да сам сав модар и црвен, подсмешљиво је рекао: "Видиш, мој Мирсо, како ћетници једући сланину могу пуно да издрже" - наводи Дукић.
Он додаје да је организована и фарса од суђења, на којој су му одрезане две године затвора. Дукић истиче да су њему првом судили под оптужбом да је организовао излазак више од 3.000 Срба из Сарајева и да је "спроводио етничко чишћење".

- Пред одлазак у Централни затвор из касарне "Виктор Бубањ" из моје ћелије су извели све логораше, а мене су оставили самог. Натерали су ме да певам "Ој, Алија, ти си наше цвеће, читав ислам за тобом се креће..." Око десет увече су ми у ћелију убацили нагог човека, који је био сав истетовиран. Стражари су му наредили да каже ко је и шта је. Он је рекао: "Ја сам Златко Квасина, највећи предратни криминалац у Сарајеву. Осуђен сам на 18 година затвора и лежао сам девет година на Голом отоку. Пошто тамо нисам знао шта је жена, волим мушкарце и дошао сам вечерас да те силујем." О овом више не желим да причам - наводи Дукић у својој исповести коју хашке судије нису хтеле ни да чују, истичући на крају да је размењен тек 20. јануара 1995. године.


(Сутра: Исказ логорашице Радојке Пандуревић. који Хаг није хтео да чује)


Дарко Момић

 


http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/28471/Hag+ne+zanima+%C5%A1to+su+slali+robija%C5%A1a+da+me+siluje!.html

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< децембар 2012 >
н п у с ч п с
            1
2 3 4 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31          

Помоћ за Републику Српску