• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Акценти Страдања НА ЛИЦУ МЕСТА Ни да преболимо, ни да опростимо [3]
НА ЛИЦУ МЕСТА Ни да преболимо, ни да опростимо [3] Штампа Ел. пошта
Написао Вечерње новости   
недеља, 21 јун 2015 23:12

Милена Марковић | 21. јун 2015. 21:32 | Вечерње новости

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају зулуме под командом Насера Орића (3). Милица и Томо Димитријевић: Двоје деце су нам убили, Александар је имао четири и по године, Радиша једанаест

РАШИ је, сад, 14. био рођендан. Ишли смо да га посетимо, као и свих ових година. И Ацу посећујемо у дану рођења. Нећу да кажем: посећујемо им гробове. Моја су деца у мени жива. Њиховом душом ја дишем. И њихов, срећом, преживели брат. Његова деца. А сви остали су нас заборавили. Ето, свратите ви, још понеко од новинара... Све се зарекнем да ћу речи оловом да залијем. Шта вреди. Ко још чује и кога још интересује ова моја прича.

Милица и Томо Димитријевић дочекали су нас испред куће, у Скеланима, општина Сребреница. На узвишици, испод винове лозе засађене кад им се први син, Славиша, родио, стајали су као окамењени споменици. На столу фотографије дечака. А свуда туга, дуга двадесет две године.

- И Славиша ми каже: “Немој, мајко, више да причаш. Само те потресају”.

Томо ћути. И, све време је ћутао. Готово непомичан.

Димитријевићима су 16. јануара 1993. године у нападу на Скелане сребреничких муслимана под командом Орића, убијена деца. Александар је имао четири и по године. Радиша, тек напунио једанаест, тог јануарског дана је тешко рањен. Подлегао је повредама на Војномедицинској академији, после пола године борбе за живот. У нападу је повређен и најстарији Миличин и Томин син, Славиша. Имао је 14 година. Лекари су једва успели да га спасу.

- Само ми је ово остало од Раше - показује Милица дечји рукопис у свесци. А од Аце... само ова фотографија. Само ову, његову фотографију имам.

Метком заустављено детињство. А, остао осмех на фотографијама уз које се буде и иду у ноћ Милица и Томо.

- Кажем им сваког јутра: “Добро јутро.” Сваке вечери: “Лака вам ноћ, моја децо, и лака вам земља, мученици моји малени. Мајка вас не заборавља и никада неће.”


ХРОНИКА ЗЛОЧИНА "ПОЉА НЕСРЕЋЕ"


ИМЕНА српских жртава у Скеланима, али и у целој Сребреници, Братунцу, читавом Подрињу и регији Бирач, од 1992. до 1995. године пописао је и именовао одговорне професор Бата Иванишевић, у својој најновијој хроници злочина “Поља несреће”. Ова књига, у издању “Вукотић медије”, биће промовисана 9. јула у Дому културе у Сребреници.

Милица грли фотографије. Томо окреће главу.

- Овако сам их стално грлила. Сад, кад загрлим Синишиног сина, као да су и они у мом наручју. И, ви ме сад питате: “Како си, Милице?” Сад ме питате, кад се подигла галама око Орића и резолуције. Како сам? Тако, што живим са својом раном. Нити могу да је преболим, нити могу да опростим. Али, ко да ме чује? Кажу у тој резолуцији: у Сребреници је био геноцид. А шта је било овде? Кад су нас напали, у Скеланима је било нас стотинак. Нас, који смо остали у својим кућама. А од тих стотинак, убијено је 69. Па шта је онда геноцид? Да ли је и ово геноцид... Кажу, исто, у тој резолуцији да је потребно помирење. Помирење може да буде када неког осуде за моју мртву децу. Ко је тачно пуцао у њих... Ја знам ко је командовао.

Туга и гнев. Очај и љутња. Све у једном трену. Овде, стварно, нема шта да се пита. Овде се само плаче.

- Ноћима нисам спавала кад су Орића ослободили - говори Милица Димитријевић. - Како тад, тако и сад. Стално нас варају. Играју се са нашом несрећом. Сви. Онај који је потписао хиљаде муслиманских жртава у Сребреници, овде никад није дошао. И ми смо мајке Сребренице. Скелани су Сребреница, нису Марс. А, кад су, оно, на билбордима уочи десетогодишњице Сребренице, усред Београда освануле слике муслиманске деце, ни тада нисам спавала. Питала сам се, и сад се питам, да ли је неко српско дете икада било на билбордима у Београду, Бањалуци... у Сребреници, Братунцу... било где. Не кажем да је требало да ту буду, да их виде, моја деца. Нису само они убијени.

Ћутимо.

- Знам, знате и ви одговор - каже. - Немам ја ништа против ичије деце. Сви су они били само деца. Убити дете највећи је злочин. Убити моје или твоје, исто је. Зашто се онда броје жртве само једне стране? Зашто смо допустили да кад се каже Сребреница, каже се: “Тамо су страдали само муслимани од Срба”. Понављам вам: И Скелани су Сребреница. И моја деца су Сребреница. И ја сам мајка из Сребренице. Зашто то нико не признаје? Не говори? Не избори се за истину? Не исправи неправду?


ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА


ПРОТЕСТОВАЛА сам, јавно, пре неку годину, мислим да је то било у јулу 2011. када је у Поточарима обележаван дан страдања муслимана... Када се и ала и врана сјати да се поклони њиховим жртвама, а наше жртве нико и не спомене, осим нас, њихових најближих.

Тада је заменик америчког амбасадора у Сарајеву Џонатан Мур казао да није дошао на комеморацију српским жртвама јер не посећује церемонију где се обележава страдање војске. Питала сам: “Да ли су и моја деца били војници?” Да ли је ико из наше куће ишао у туђу, да убија на кућном прагу. Пљачка и пали?” Ето, то сам питала. Ни тада није било одговора.

Милица Димитријевић - село Скелане, општина Сребреница - поставља хиљаду питања. Питања, без одговора. Између је сећање на 16. јануар 1993. На зору, тог несрећног дана, када су Орићеви војници напали Скелане. Томо Димитријевић, пробуђен пуцњавом и виком, потрпао је децу у ауто. Он и Милица, у паници. Деца вриште. Народ бежи. Томо покушава да се домогне моста на Дрини (Скелане само Дрина дели од Бајине Баште) и пребаци породицу у Србију. Куршуми су, нажалост, били бржи.

- Пред мостом метак је погодио Ацу у главу. Рашу у врат. Видим и Славиша у крви. Аца је, пиле моје, одмах издахнуо. Срце моје, није се ни јавио. Само сам осетила како ми је клонуо у рукама. Раша није могао да се извуче. Метак му је оштетио кичму. Пола године су се на Војномедицинској академији борили за његов живот. Сахранили смо их, обојицу, у Бајиној Башти. Страховала сам да, овде, ни мртви не би имали мир.

Милицу су, прича нам, касније позивали хашки истражитељи. То је једва и чекала. Ишла је у Зворник и сведочила у Центру безбедности.

- Сведочила сам и - ништа. Нико ме после никад није позвао. Да су ме позвали у Хаг, имала бих шта да кажем и имали би шта да чују. Али, верујем, зато ме нису ни позивали.

У дворишту Димитријевића, мале беле патике. Играчке. Око ногу се мота сићушан црни пас.

То је све од нашег унука, Славишиног сина, првенца - говори Милица. - Славиша је, ето, желео да му да Рашино или Александрово име. Ја сам била против. Како једног да дозивам, а друго име да ћутим. Дали смо му име Никола.

 

СУТРА: Са сином убијеног судије Слободана Илића


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:553963-Ni-da-prebolimo-ni-da-oprostimo

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< јун 2015 >
н п у с ч п с
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
22 23 24 25 26 27
28 29 30        

Помоћ за Републику Српску