• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Акценти Страдања Где ти убију деду и оца тешко је децу подизати [5]
Где ти убију деду и оца тешко је децу подизати [5] Штампа Ел. пошта
Написао Вечерње новости   
уторак, 23 јун 2015 22:03

Милена МАРКОВИЋ | 23. јун 2015. 21:30 | Вечерње новости


Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића (5): Залазје два пута је затирано: у Другом светском и у последњем рату. Ни после толико година наше жртве не примећују

Овде, где ти убију деду и оца, не смеш да чекаш да ти се дете роди: где ти два пута спаљују кућу, тешко је нову да придигнеш. Зато је све ово пусто.

Залазје, потомци Драгичевића, породице уписане у жртве и Другог и последњег рата дошли су да покосе око споменика. Припреме белеге за предстојеће дане. Дане сећања на српске жртве.

Звижде косе, пада трава, а гавранови одозго не одустају. Ударили у грактање, као да је судњи дан.

- Они су овде најгласнији - говоре потомци Драгичевића.

 

Споменици надвисили пропланак. Један сведочи о покољу Срба 1943. године. Други - о убијенима 12. јула, 1992. На првом 97 имена. Четрдесеторо деце, њихове мајке, дедови и очеви. На другом, понављају се презимена: Ракићи, Станојевићи, Драгичевићи, Илићи, Максимовићи. Педесет четири жртве. Више од две деценије за њих деветоро није се ни знало где су. Нашли су их на сребреничкој депонији, 2012. године.

- Где да се вратиш, човече божији - каже Неша Драгичевић. - Овде су их клали. Одавде вукли... И, сад док стојим, не знам на чијој крви стојим.

Около, божанствена лепота - на први поглед. Родиле трешње некадашњих домаћина. Понели ораси. Савили се малињаци, види се, одавде, Љубовија, и предајник на врху, место где је његов претходник, у пролеће 1999, бомбардован.

Около - на други поглед - ужас. Куће некадашњих домаћина у рушевинама. Ижџигљала шикара. Цело село је у нападу, на Петровдан деведесет друге спаљено и сравњено.

- Берите трешње, слободно берите, ионако нема ко да их бере - речи пресецају тишину.

Ко има снаге да пружи руку и убере воћку коју је неко, у последњем погледу, понео у смрт.

Сећање...

Тог Петровдана, пре 23 године војници под командом Насера Орића опколили су село. Настала је кланица. Крици, јауци, врисци - цело село очас је било буктиња. У кућама су, живи, горели људи. Гојко Петровић, Драган Ракић, Лука Јеремић, браћа Мирко и Радован Јеремић... Горели су живи. Мило Ракић је заклан. Свето Драгичевић - исто. Деветорицу су везали и потрпали у камион, одвели у Сребреницу. Тамо су мучени, а овде на Залазју побијени: судија Слободан Илић, Драгомир Вујадиновић, Иван Цвјетиновић, Петко и Бранко Симић, Момчило Ракић, Милисав Илић, Миладин Тубић и Марко Јеремић. Нашли су их под врећама смећа и земље...

Тумарамо пустим Залазјем. Пратимо пут одакле допире лавеж пса и звук тестере.

- Ја сам Ивко Станојевић, дошао сам да оградим ово мало бивше куће - каже нам овај човек. - Ујутру дођем, у сумрак одем. Деца ми расту у колективном центру код Сребренице. Да их овде доведем? Оца су ми, Миладина, мучили. Размењен је. А многе су нашли на депонији. Шта ја имам да испричам деци? Шта имају да испричају синови убијених очева? Шта да им испричају о прадедовима? Деца расту, ране расту. Да опростимо? Ко може нека прашта... Да заборавимо, не смемо. Једном смо заборавили, па нам се поновило.

Ивко показује повреде на прсима. Дуго не спушта кошуљу. Стоји и показује повреде. Уз њега шарпланинац.

- Он ме дочекује и испраћа - каже нам. - Да заноћим? Нисам толико храбар као чича Недељко. Он је једини, стално, у Залазју. Све прегрмео, па му је исто: живео или не живео.

Ивко придигао давно полегле старе српске споменике, оне од пре Другог рата. Три споменика, три крајпуташа. Слова освежио - црним. Сад се овде, опет види: Ракићи, Станојевићи, Драгичевићи. Редног броја смрти још нема, јер српске жртве још нису избројане.

- Зашто сам придигао ове споменика? Зато да се види колико су нам корени дубоки - каже Ивко. - Зато сам то урадио. Најмањи дуг за наше претке. Нисмо ми, никад, ишли на туђе прагове да убијамо и палимо. Нас су убијали. А ко нас за то пита? Ко пита зашто децу не бих вратио, овде, где има свега. И чисте воде, и благодетне земље. Али, крв је овде, свуда. Да ми је деца газе... Људи, да ли ви мене разумете?

Стојимо, ћутимо, разумемо, али није то исто. Није исто...

- А Недељко... Он вам је низбрдо, па узбрдо, па лево, последња кућа, видећете. Вичите, слабије чује.

Кућа у брду, обновљена. Испред, старина. Учинило нам се да има више година него што заиста има.

- Напунио сам 76 - дочекује нас Недељко Станојевић. - Остарио сам кад су ми убили брата и два синовца. Снаја је рањена, остала без ноге... А шта ћу? Био сам код сина у Братунцу, били жена и ја, па смо се вратили. Не могу без куће, не могу без места где сам рођен. Човек ти је чудо једно. Више воли да се пати на своме. Жена ми умрла. И тада ме син убеђивао да се спустим с овог брда код њега. Не могу. Добри су ми, и син, и снаја. Дођу, помогну. Јесам сам, али волим ово овде моје више него да ми цели свет дају. А знате шта? Лакше ми је кад, ујутру, одем до споменика. Упалим свећу. Причам сам са собом, причам са братом... Синовцима. Младост и жалост ме час оборе, час придигну. Ко ће, ако нећу ја, да им свеће упалим.

Низ пут према Сребреници, свуда још видљиви трагови злочина. Ово су дани када кључа у људима. И кад ћуте, чини се, да читаве романе држе у себи. Ћуте, јер се сребреничка омча из мезарја у Поточарима, све више стеже око српског врата.

Срби прате све вести. Шта ових дана долази из Београда, шта из Сарајева, а шта из центара моћи. У пола гласа говоре да се не надају никаквом добру. Не верују више.

- Коме да верујеш, кад ни после толико година нико наше жртве не примећује. Нас нигде нема у резолуцији - памтимо речи Ивка Станојевића.

Свраћамо у Поточаре, Доње. Овде, на пољу белих пирамида, већ стижу посете у сусрет 11. јулу, Дану обележавања бошњачких жртава и нових укопа. Годинама уназад овде стигне пола света, десетине дипломата, представници међународне заједнице у БиХ...

Ко ће, дан касније, да посети српско Залазје?


ТИШИНА ОКО КУЋЕ ОРИЋА

У Горње Поточаре, на два километра од Сребренице, стигли смо око поднева. Овде је кућа Насера Орића. Тишина је око његове куће. Људи се склањају. Ником није до приче. У кући - никог. Али је прилаз према кући очишћен. И засејан повртњак.

- Били су ту, некад, неки станари - у пролазу говори човек. - Одавно нисам никог видео. Ни Насера, ни неког од његових. У Сарајеву је, чуо сам, био пре хапшења.


НАПАДИ ПОЧЕЛИ У МАЈУ

Први напад на Залазју, под командом Орића, догодио се 8. маја 1992. године. Тог дана, увече, убијен је Горан Зекић из Сребренице. Убијен из заседе. Зекић је био народни посланик у Скупштини БиХ, судија и председник Српске демократске странке у Сребреници. После овог убиства, Срби су почели масовно да напуштају Сребреницу. Зекићу је споменик подигнут у порти овдашње православне цркве.

 

 

СУТРА: Убијане целе породице


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:554331-Gde-ti-ubiju-dedu-i-oca-tesko-je-decu-podizati

 

 

 

 

 

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< јун 2015 >
н п у с ч п с
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 24 25 26 27
28 29 30        

Помоћ за Републику Српску