• Decrease font size
  • Reset font size to default
  • Increase font size
Почетна страна Акценти „Сребреница“ Ола Флиум: Сребреницу тек чека права истина
Ола Флиум: Сребреницу тек чека права истина Штампа Ел. пошта
Написао Бести   
понедељак, 22 август 2011 00:00

21. 08. 2011. 12:04h | Т. Зечевић - Вести

Теза да су Срби криви за све не само да не може опстати, већ је куцнуо час да се та једнострана прича промени, тврди истакнути норвешки редитељ, публициста и новинар Ола Флиум, аутор документарног филма о Сребреници. Документарац од два наставка емитован је на ТВ НДК, након чега је изазвао бурне реакције не само у Норвешкој, већ и у другим земљама.

Флиум сматра да је да је хајка на њега покренута како би се скренула пажња са чињенице да су муслимани током грађанског рата у Југославији тесно сарађивали са најодговорнијим људима из Ал Каиде, као и да су џихад ратници били под директном командом Алије Изетбеговића, бившег председника Председништва БиХ. Сребренички масакр гледа као комплексну тему.



Европски бој


Шта вас је подстакло да се бавите баш овом темом, посебно што је српски народ често демонизован у западним медијима?

- Распад Југославије и посебно грађански рат у Босни су временом постали европски рат. Има много нас који смо били посебно везани за Југославију јаким историјским фамилијарним и пријатељским везама. Лично сам био дирнут причама азиланата, избеглица са Косова и из Босне, који су дошли у Норвешку. Неки од њих су били у мешовитим браковима, Срби ожењени муслиманкама или Хрватицама и обрнуто.

Они су благовремено схватили да би се њихови бракови распали да су остали у земљи. Као и многи други, био сам потресен причама о српским злочинима, сликама из Сарајева, људима упуцаним на улицама, бомбардовањем града и ништа мање масакром у Сребреници.

Мало-помало, после разговора са различитим учесницима у овом рату, схватио сам да постоји и другачија стварност од оне коју су новинари представили. Српске власти много могу себи да захвале зашто су Срби били представљени на тај начин јер нису имале професионални однос према новинарима.

Нико није желео да разговара са нама када смо покушавали да их интервјуишемо 2000. и 2001. године. Тада смо снимали филм "Савезничке лажи" у копродукцији са ББЦ. То је био филм који су видели људи у 50 земаља. Управо је тај филм био повод да наставимо рад и снимимо филмове "Издати град" и "Сарајево - рикошет".

Да ли сте слутили на какав пријем ће ваш филм налетети?

- Да, делимично. Много тога о чему сада говоримо већ је било у различитим локалним новинама. Из искуства знамо да ТВ има шире поље деловања и да је пријем зато много јачи. Ипак, кампања против наших филмова била је огромна, наше колеге у Босни добијале су претње по живот.

Нажалост, много је оних који не разумеју разлику између ратне пропаганде и истраживачког независног новинарства. Двојица храбрих колега направили су посао вредан дивљења са својом причом о компликованијој слици онога што се дешавало у Босни. Они су Бошњаци и били су наш основни извор података. То су људи чије срце бије за слободну Босну, за слободу говора и слободне медије.


Тајно наоружавање


Упркос ставовима великих сила и међународног суда, ви сте наставили истраживања?

- Наш задатак није био да судимо и осуђујемо. То је задатак суда, али није задатак суда да пише историју. Новинари и историчари дају важнији допринос разумевању важних политичких и војних процеса, који су по правилу држани као тајна.

А у ствари, реч је обично о информацијама које не стигну до судова, него изађу на светло дана много година касније. Обично их откривају извори који више немају обавезу ћутања или је у питању архивирани материјал који више није тајна. Више таквих живих извора смо открили, а потом интервјуисали у нашим филмовима.

Иначе, у Босни као и у низу других земаља у којима сам као репортер покривао ратове, увек је био велики изазов раздвојити ратну пропаганду од стварности. Открили смо непознате и нове стране босанског конфликта. Реакције указују на то да су откривене чињенице нове и за већину.

Који су то моменти и чињенице биле изазовне или сумњиве?

- Постоји читав низ извора који сведоче о непознатим странама рата на Балкану. Сусрети са Бошњацима који жале за својим породицама открили су нам не само оптужбе против Срба, већ и против Алије Изетбеговића.

То су била два догађаја који су обележили моје виђење рата. Један од Бошњака је узгред поменуо издају Алије Изетбеговића према њима и према граду, што је побудило нашу пажњу. Али побудило је пажњу и код босанских новинара који су касније усмерили истраживање у том правцу. После тога смо мало-помало откривали компликовану и значајну предисторију масакра у Сребреници.

Други догађај који је привукао пажњу је прича о тајном наоружавању поред Тузле 1994/95, а тај догађај је представљао кршење забране Уједињених нација о наоружавању. Ово наоружавање су потврдили и централни извори у Армији БиХ. Тај исти извор нас је упутио на траг приче о улози исламских фундаменталиста у Босни и њиховој вези са Ал Каидом.


Земља са три истине


Шта вам је најтеже било током снимања филма? Да ли сте се изненадили, зачудили?

- Тешко је и поред ове временске дистанце рећи колико је рат још присутан или није завршен у Босни. Током истраживања били смо праћени и оптуживани да смо шпијуни српских ветерана, што је значајно подизало нервозу код бошњачких колега.

Који је ваш закључак после разговора са толиким људима?

- Босна је земља са три истине. Конфликти су дубоки и тешки и вероватно ће проћи много времена пре него што се људи сложе око најмањих детаља. Срећом, постоје интелектуалци на све три стране који смеју и даље да размишљају као Југословени. Исти случај је и са нама новинарима.

Вођени страхом да не будемо оптужени за негирање геноцида или српску пропаганду, бавимо се и даље рововским новинарством. Отуда, изостаје коришћење противничких извора, истинитост исказа мери се по етничкој припадности, што је начин да се настави ратна пропаганда. Таква је делимично ситуација и на српској страни где националистичке и ревизионистичке снаге подривају слободно новинарство.

Које сте онда изворе користили?

- У нашем новинарском пројекту везаном за сребреничку трагедију, централно место заузима коришћење података или ослањање на бошњачке новинаре. Заједно са њима смо пролазили старе линије фронта и наговорили Србе да проговоре. Многе од њих нисмо могли да користимо јер је највећи део њих био обузет намером да покажу да су само Срби били жртве.

Ипак, новинарски кодекс нас је обавезивао да саслушамо и њихове приче, а потом да их уврстимо у даља истраживања. Испоставило се да су и њихове сторије такође део босанске патње.


Алија и Ал Каида


Да ли је овим документарцем окончан ваш рад на такозваном сребреничком случају?

- Не, радим на једној књизи која се заснива на нашем истраживању и не искључујем могућност да снимим још филмова. Како се нове архиве отварају и људи осећају да је време да и они нешто кажу, ближе сам тој идеји. Бићемо ту да саслушамо њихове приче. Снимио сам неколико филмова и написао неколико књига о ИИ светском рату и о хладном рату. Чак и данас откривам нове стране те драматичне историје. Исто ће се десити и са Босном.

Филм у одређеним круговима у Норвешкој није дочекан са добродошлицом, како то тумачите?

- У основи је реч о политички мотивисаној кампањи која покушава да багателизује и дискредитује наше истраживање. Створио се утисак да ми негирамо геноцид што је бесмислено.

У нашим филмовима изричито наглашавамо да је реч о новом европском холокаусту и о најстрашнијем масакру после ИИ светског рата. Зато тумачимо ову буку као покушај да се скрене пажња са наше документације о криминалним и мафијашким односима који су постојали у Сребреници под Насером Орићем и о томе како се Алија Изетбеговић понео према свом народу.

Иако нас у овој кампањи оптужују да се бавимо просрпском пропагандом у филму "Сарајево - рикошет", та критика је неоснована и непримерена.

А истина је да ми откривамо контакте између Алије Изетбеговића и екстремних исламиста из врхова Ал Каиде. Они треба да заузму своје велико место у историји Босне. Написали смо своју верзију и она се очигледно не допада онима који воде кампању против нашег програма.

 

Филозоф на терену


Ола Флиум
рођен је пре 52 године у норвешком граду Намсосу у коме је завршио основно образовање. Студирао је историју у Трондхајму, медије и филм у Волди, а филозофију и психологију у Тромсеу. Као новинар радио је у локалним и националним листовима, а ТВ истраживач постао је 1995. године.

Добитник је престижних домаћих и интернационалних награда за истраживачко новинарство. Аутор је и пет документарних књига, а данас ради као уредник програма за Емпо ТВ.

Још 2001. године Ола Флиум је са Давидом Хебичом уздрмао западну јавност документарним филмом "Савезници и лажи", сниманим у Босни, Хрватској, Норвешкој, Америци и Енглеској. Четири године касније филм "Крађа историје", који је разјашњавао крађе антиквитета из ратних зона Авганистана и Пакистана, награђен је у Норвешкој и Америци, док је документарац "Једна лоша прича" именован за Оскара.

 

 

Барбароса довео "свете ратнике"


У биографији коју је написао за "Вести" Ола Флиум открива још неколико детаља који су најавили почетак најкрвавијег рата у Европи после II светског рата. А то је долазак у Босну почетком 1992. године 42 "света ратника" из Авганистана, на челу са вођом званим Барбароса.

А Барбаросина декларација је гласила - Ал Каида има за примарни циљ да направи операциону базу у Европи против свих непријатеља Ал Каиде и против Америке. Чак 3.000 страних војника борило се у Босни за џихад. Још каже да су сви ти војници били под директном командом босанског председника Алије Изетбеговића, а који је у западним медијима глумио умереног европског вођу.

Одмах по завршетку рата у Босни, кренуо је рат против Америке и Запада. А десеторица нападача на њујоршке торњеве били су ветерани из рата у Босни.

 


Песма и шљивовица


Кажу да Срби живе у митовима, а шта је карактеристично за западно друштво?

- Сви народи воле да се враћају у прошлост и позивају на политичке или историјске догађаје. Нажалост, српску историју су српски новинари злоупотребљавали. Исто се десило и када се распадао Совјетски Савез. Комунистички политичари одједном су постали националисти и користили су националне и религиозне симболе у покушају да остваре своје личне интересе. Запад ради исто то. Такозвани Ти-парти покрет у Америци је добра илустрација за то.

После свега што сте открили и видели, мислите ли да је прича о сребреничкој трагедији дефинитивна или следе наставци са изненађењима?

- Не, далеко од тога да је све испричано. И даље је нејасно шта су у Америци и у босанском и српском руководству знали о дешавањима у Сребреници. Недостаје детаљна прича о борбама између српских и муслиманских снага. Ова историја неће бити сигурно испричана сада, чекаће још много година.


И на крају да ли теза да су Срби за све криви може опстати као последња истина и да ли је то наметнута теза, усвојена под притиском великих сила?

- Та теза не може опстати и време је да се промени једнодимензионална прича. Потом ће све стране историје полако заузети своје место.


Да ли сте икад били у Србији, да ли вас је неко позвао и имате ли намеру да дођете?

- Био сам неколико пута у Србији али ме нико још није позвао да дођем. Радо идем поново у Србију, Босну, на цео Балкан, ако ме неко позове.

Да ли сте се у каријери и раније бавили табу темама?

- Често. Рано сам започео са копањем-трагањем за документима у Документу 2 за ТВ2 и за НРК-ов Бренпункт (Фокус) и временом је то постао мој начин рада.

Хвала, господине Флиум, желели бисмо да вас видимо и у прокаженој Србији.

- Хвала и вама. Србија и Босна су много више од рата и масакра. Тамо је присутно скоро неограничено гостопримство са тешким разговорима, фантастичном храном, страсном музиком и жестоком шљивовицом испод дрвета шљиве.

 

Извор : http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/159006/Srebrenicu-tek-ceka-prava-istina

 

Прочитајте

Радован Караџић

Архива

< август 2011 >
н п у с ч п с
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 23 24 25 26 27
28 29 30 31      

Помоћ за Републику Српску